11.9.16

11 minut / 11 Minutes

2015.
scenario i režija: Jerzy Skolimowski
uloge: Richard Dormer, Paulina Chapko, Wojciech Mecwaldowski, Andrzej Chyra, Dawid Ogrodnik, Ifi Ude, Ana Maria Buczek


Jedan grad, nekoliko ljudi, 11 minuta, jedna tragedija koju očekujemo. To nije spoiler, to je pravilo. Naprosto, hyperlink film. Inarritu, Egoyan, Altman ili neki nadobudni klinac koji ih imitira u svom prvencu nabijenom na 80-ak minuta sa sve odjavnom špicom. Ne, ne, ovo je nešto drugo. Ovo je Skolimowski, poljski “novovalac” koji se nakon pauze 90-ih vratio filmu, osamdesetogodišnjak koji ima energiju dvadesetogodišnjaka i pripadajuću ludačku hrabrost da se upusti u eksperiment sa formatima i ispituje granice.
Grad je Varšava, vreme je sadašnje, a ljudske priče su razne. U uvodu ih vidimo nekoliko, snimljenih različitim nestandardnim formatima: kamerama mobilnih telefona, kao kod očito boljestojećeg para, sigurnosnom kamerom kao kod tipa koji izlazi iz zatvora, ili web kamerom sa laptopa kojim klinac lovi neki fenomen na nebu. Kod nekog drugog, to bi izgledalo kao “rant” za ili protiv tehnologije, ne i kod Skolimowskog, iako su rezovi možda za nijansu prekratki i prenapadni.

 Taj uvod od nestandardnih formata dobija novi smisao jednom kada počne radnja filma, kada ljigavi producent (Dormer) snima perspektivnu glumicu (Chapko) koja baš i ne zna šta da očekuje u ovom nestandardnom intervjuu za ulogu. Nju, pak, prati ljubomorni muž (Mecwaldowski), makar da joj kaže da joj je sipao nešto u piće pre nego što je otišla u hotel da se nađe s producentom. U istom hotelu drugi par gleda porno-film. Tip koji je izašao iz zatvora (Chyra) je sad ulični prodavac viršli koji se zeza sa svakom ženskom osobom koja priđe štandu, a otkrićemo da je pre bio učitelj i da je robijao zbog pedofilije. U međuvremenu, devojka (Ude) posle raskida nasleđuje psa čiji rakursk Skolimowski povremeno koristi. Narko-kurir (Ogrodnik) juri motorom tamo-amo kroz grad, malo baveći se kriminalom, malo uživajući u fiksu adrenalina, malo bežeći od sebe, a ekipa hitne pomoći predvođena doktoricom (Buczek) pokušava da se pored besnog muškarca probije do žene na porodu.
Takođe, klinac se vozi autobusom, perači prozora lašte moderni hotel u staklu i generalno svako živi svoj život malo mareći za ono što se oko njega dešava. Nije to, kao kod Altmana, povezana priča o jednom gradu ili jednom fenomenu. Niti kao kod Egoyana, ispitivanje tragedije i njenih posledica, pa čak ni uzroka. Niti je prožeto za Inarritua tipičnim new ageom u kojem je sve povezano sa nekim višim smislom. Ne, Skolimowski ovde insistira na slučajnosti bez višeg smisla, ponekad toliko banalnoj i glupoj da sama tragedija izgleda kao propali plan čuvenog kojota u lovu na pticu trkačicu.
Neko će u takvom stavu videti cinizam i pesimizam, pa će hektične pokrete kamere, tako tipične za ovaj film, videti kao sliku našeg hektičnog i bezglavog tumaranja kroz život. Skolimowski će, isto tako haotično kao ljudsku gadost, dati i lepotu, možda prolaznu poput oblaka na nebu i svakako nadasve slučajnu, ali svejedno svakodnevno prisutnu u našem životu. I istim hektičnim pokretom će povući kameru, zaustaviti je na neko vreme na jednom nevezanom mestu (poput balona od sapunice koji se preliva u duginim bojama i puca) i vratiti je nazad na “business as usual” živote naših junaka.
11 minut je film koji skoro sve karte baca na stil i estetske odluke, dok je kontekst tanak i najčešće i sam vezan za taj stil. Sudeći po rakursima i fingiranom amaterizmu pojedinih snimaka, Skolimowski kao da nam poručuje da džabe snimamo, bilo svoje perverzije maskirane u poslovne ponude, bilo šetnje ili adrenalinske vožnje. Nismo toliko bitni i posebni, a u smrti koja je neupitna i neizbežna, i dolazi u najčudnije vreme i u najčudnijoj slučajnoj formi smo isti.
 Na jednom drugom nivou ovaj film pada i to jako kvari utisak. Nije za očekivati da sve priče budu jednako razvijene i snažne, ali neke od njih ne samo da nisu čak ni simulacija života (život ne mogu biti jer se život ne može objasniti jednom teorijom ili idejom), nego jedva da su uopšte priče. Pa čak je i noseća, centralna i najprisutnija o producentu, glumici i njenom mužu toliko puna opštih mesta da postaje banalna. A ona je najrazrađenija... Ona šta tek reći o drugima? 11 minut je film koji bi svakako profitirao od detaljnije razrade, prvo u glavi autora, a onda u scenariju i na ekranu i, što ću retko reći, od dodatnih 20-ak minuta trajanja. Ovakvo dramaturško brljanje i poštapanje ne priliči majstoru kalibra Skolimowskog, i nije ga moguće u potpunosti zamuljati inventivnim režijskim dosetkama.