22.9.16

The Other Side of the Door

2016.
režija: Johannes Roberts
scenario: Johannes Roberts, Ernest Riera
uloge: Sarah Wayne Callies, Jeremy Sisto, Suchitra Pillai, Javier Botet, Sofia Rosinsky, Logan Crenan


Plaža u Indiji i par dobrostojećih američkih turista koji se šeta njom. Žena (Callies) kaže da je trudna. Muškarac (Sisto) odgovara da je to divna vest, pita je da se uda za njega i predlaže da život provedu u Indiji za koju je on poslovno vezan. Nailaze na devojčicu, Indijku, i muškarac je pita nešto na hindi jeziku, što kasnije prevodi kao hoće li on i žena biti svoj život provesti srećni i zajedno. Devojčica se, umesto odgovora, pretvara u monstruma. Tako znači, ovo će biti festival prepada...
Žena se budi. Titl nam kaže “6 godina kasnije”. Saznajemo da se ona zove Maria i da sa mužem Michaelom živi u Indiji, prilično luksuzno u velikoj kući sa kućnom pomoćnicom Piki (Pillai). Par ima kćerku (Rosinsky) i psa. Ali daleko je to od porodične idile. Njihov sin (Crenan) je poginuo u saobraćajnoj nesreći, zaglavio mu se pojas na dečijem sedištu i udavio se, a majka nije uspela da ga izvuče. Znači, osnovni motiv filma je neizlečiva tuga majke za detetom, pomalo standardna tema, ali zavisi od izvedbe.
Prigodno, Maria će saznati da je Piki zadesila slična sudbina, a ova će joj spomenuti hram u svom zabitom rodnom selu gde se na seansi sa lokalnim sveštenstvom i monaštvom (kojem je glavni štos da se prikradaju i plaše ljude) može stupiti u kontakt sa umrlima. Samo je jedno pravilo: kada te duh pozove, ne otvaraj mu vrata, ma koliko navaljivao. I šta će Maria uraditi? Otvoriti vrata i sebi i svojoj familiji navući duh pokojnog sina / brata na grbaču. Duh će ih zezati po kući, pas će lajati u prazno, prikaze će se pojavljivati na svakom koraku i lokalno stanovništvo će se pretvarati u krvožedne monstrume sve dok se mali ne vrati u svet mrtvih kamo pripada.
Pešačka mehanika, drugopotpisani glumac koji se smara jer mu je funkcija da sve sazna prekasno i bude pasivna žrtva tuđe greške, “jump scare” momenti... Sve nam to govori da The Other Side of the Door nije samo loš, klišeiziran horor koji pritom nije čak ni zanatsko-dramaturški korektan. Iako se televizijska glumica Sarah Wayne Callies trudi da udahne život svom liku, majci sjebanoj od tuge, šlampav i šturi scenario bez ikakve razrade i dubine joj ne ide na ruku. Sve je dodatno zabrljano neinventivnom režijom koja se oslanja isključivo na poštapalice.

 Čak je i Indija samo kulisa. Mogao je to biti i Meksiko, Afrika, Japan. Možda čak i, šta ja znam, Rumunija. Svaka kultura ima svoje priče o duhovima koje se može hollywoodski površno upotrebiti za film iz B produkcije. Čak ih i ne treba tražiti, izmislite svoju i obojite lokalnim mumbo-jumbo pizdarijama, a lokalitet iskoristite kao kulisu. Jer koga boli kurac što od indijskih likova u Indiji samo jedan (i ponavljan JEDAN) govori, i to par rečenica. Možda se autor Roberts na taj način referira na blaženost bogataškog, “live-in” turističkog neznanja o lokalnoj kulturi pored koje (termin "u kojoj" bi bila laž) dotični živi, ali to čini prilično nespretno. Tako The Other Side of the Door ne ispada samo loš film, nego još i sa bonusom (kultur-)rasizma.