2016.
režija: Johannes Roberts
scenario: Johannes Roberts, Ernest Riera
uloge: Sarah Wayne Callies, Jeremy Sisto, Suchitra Pillai, Javier
Botet, Sofia Rosinsky, Logan Crenan
Plaža u Indiji i par dobrostojećih američkih turista koji se šeta
njom. Žena (Callies) kaže da je trudna. Muškarac (Sisto) odgovara
da je to divna vest, pita je da se uda za njega i predlaže da život
provedu u Indiji za koju je on poslovno vezan. Nailaze na devojčicu,
Indijku, i muškarac je pita nešto na hindi jeziku, što kasnije
prevodi kao hoće li on i žena biti svoj život provesti srećni i
zajedno. Devojčica se, umesto odgovora, pretvara u monstruma. Tako
znači, ovo će biti festival prepada...
Žena se budi. Titl nam kaže “6 godina kasnije”. Saznajemo da se
ona zove Maria i da sa mužem Michaelom živi u Indiji, prilično
luksuzno u velikoj kući sa kućnom pomoćnicom Piki (Pillai). Par
ima kćerku (Rosinsky) i psa. Ali daleko je to od porodične idile.
Njihov sin (Crenan) je poginuo u saobraćajnoj nesreći, zaglavio mu
se pojas na dečijem sedištu i udavio se, a majka nije uspela da ga
izvuče. Znači, osnovni motiv filma je neizlečiva tuga majke za
detetom, pomalo standardna tema, ali zavisi od izvedbe.
Prigodno, Maria će saznati da je Piki zadesila slična sudbina, a
ova će joj spomenuti hram u svom zabitom rodnom selu gde se na
seansi sa lokalnim sveštenstvom i monaštvom (kojem je glavni štos
da se prikradaju i plaše ljude) može stupiti u kontakt sa umrlima.
Samo je jedno pravilo: kada te duh pozove, ne otvaraj mu vrata, ma
koliko navaljivao. I šta će Maria uraditi? Otvoriti vrata i sebi i
svojoj familiji navući duh pokojnog sina / brata na grbaču. Duh će
ih zezati po kući, pas će lajati u prazno, prikaze će se
pojavljivati na svakom koraku i lokalno stanovništvo će se
pretvarati u krvožedne monstrume sve dok se mali ne vrati u svet
mrtvih kamo pripada.
Pešačka mehanika, drugopotpisani glumac koji se smara jer mu je
funkcija da sve sazna prekasno i bude pasivna žrtva tuđe greške,
“jump scare” momenti... Sve nam to govori da The Other Side of
the Door nije samo loš, klišeiziran horor koji pritom nije čak
ni zanatsko-dramaturški korektan. Iako se televizijska glumica Sarah
Wayne Callies trudi da udahne život svom liku, majci sjebanoj od
tuge, šlampav i šturi scenario bez ikakve razrade i dubine joj ne
ide na ruku. Sve je dodatno zabrljano neinventivnom režijom koja se
oslanja isključivo na poštapalice.
Čak je i Indija samo kulisa. Mogao je to biti i Meksiko, Afrika,
Japan. Možda čak i, šta ja znam, Rumunija. Svaka kultura ima svoje
priče o duhovima koje se može hollywoodski površno upotrebiti za
film iz B produkcije. Čak ih i ne treba tražiti, izmislite svoju i
obojite lokalnim mumbo-jumbo pizdarijama, a lokalitet iskoristite kao
kulisu. Jer koga boli kurac što od indijskih likova u Indiji samo
jedan (i ponavljan JEDAN) govori, i to par rečenica. Možda se autor
Roberts na taj način referira na blaženost bogataškog, “live-in”
turističkog neznanja o lokalnoj kulturi pored koje (termin "u kojoj" bi bila
laž) dotični živi, ali to čini prilično nespretno. Tako The
Other Side of the Door ne ispada samo loš film, nego još i sa
bonusom (kultur-)rasizma.
No comments:
Post a Comment