15.9.16

Fear Clinic

2015.
režija: Robert Hall
scenario: Robert Hall, Aaron Drane
uloge: Robert Englund, Fiona Dourif, Felisha Terrell, Cleopatra Coleman, Corey Taylor, Brandon Beemer, Bonnie Morgan, Kevin Gage, Angelina Armani, Thomas Dekker


Čak i ako niste gledali istoimenu web-seriju, kao uostalom i potpisnik ovih redova, što se filma Fear Clinic tiče, niste ništa bitno propustili. Uvodna špica i monolog naratora, protagoniste serije, doktora Andovera (Englund) pružiće vam dovoljno informacija o “settingu”. Dobri doktor je, naime, otkrio terapiju koja leči strah suočavanjem s njim preko halucinacija za šta mu je potrebna specijalno dizajnirana komora i sablasno crni reagens. Kao po običaju, neki ga smatraju šarlatanom, pokušavaju da rasture njegovu teoriju, ali ona uglavnom radi i pacijenti se na taj način oslobađaju strahova. Međutim, kako je ovo horor, nešto će poći po zlu...
I to baš sa pacijentima koji su završili na klinici posle pucnjave maskiranog napadača u zalogajnici koja je svakom od njih pokrenula ili pojačala već postojeću fobiju. Čini se da je terapija u prvo vreme delovala, ali su pacijenti krenuli da se vraćaju kada su “flashback” momenti pojavili. Ne samo da je jedna od pacijentkinja već nastradala (umrla od straha), već su i drugi na ivici. Sara (Dourif) se patološki plaši mraka, Kylie (Armani) odbija hranu, Megan (Coleman) utvara rane po telu, a Blake (Dekker) je potpuno pretrnuo, nepokretan je i ne govori.
Mogu li se pacijenti i njihovi najbliži izboriti sa tim fobijama, posebno zbog toga što je klinika izgubila dosta od ranijeg renomea i što se doktor čini zbunjenim i indisponiranim. Možda je samo problem u mašini sa kojom sablasni medicinski brat (Taylor) i još sablasniji domar (Gage) petljaju. Hoće li pomoć predane i u ovom slučaju najprisebnije Sare i sestre Osbourne (Terrell), i same nekadašnje doktorove pacijentkinje, biti dovoljna ne samo da prevladaju strahove već i da bazično prežive njihove reziduale i nasilne povratke?
Za horor je potrebna mašta i suspenzija neverice, pre svega da bismo prihvatili osnovni “setting” u kojem strah nije samo parališući nego i smrtonosan, koji se ne leči postepenom terapijom i razgovorom, nego sokoćalom i reagensom koji ima užasne nuspojave. Nije to problem, a i Fear Clinic se predstavlja kao film koji je iznad toga da samo izvodi “jump scare”, nego usput i pokušava da ispriča nekakvu priču. Problem je što se priča raspada odmah nakon uvoda i čini se da Hall nije baš znao šta želi i u kom pravcu bi je odveo.
Možda je tu ključna razlika u formatima, a autor Robert Hall je, iako je i pre serije radio celovečernje filmove, upravo sa serijom znao šta želi reći na temu straha u vrlo kratkom formatu, dok se sa celovečernjim filmom koji je jako želeo i za koji je skupljao sredstva preko “crowdfunding” platformi tipa kickstarter, ipak pogubio. Ne kažem, film ima svojih simpatičnih momenata, kao što je pojavljivanje Coreya Taylora (ovog puta bez maske i robijaške uniforme) i prateće muzike (Stone Sour, ne Slipknot, ali svejedno dobro) u njegovoj prvoj pravoj filmskoj ulozi. I zapravo jednom kad akcija počne, tamo negde pri kraju, prilično je napeta ma koliko bila besmislena u suštini.
U principu, gluma je u redu i glumci su iskorišćeni intrigantno. Lepo je videti Roberta Englunda, poznatu filmsku zlicu, među najvećima od svih, jednog i jedinog Freddyja Krugera i kroz film se pitati koliko je njegov lik kontra uobičajenog tipa. A Fiona Dourif se, nakon Curse of Chucky, kandiduje za horor-glumicu starog kova i solidnog raspona od “scream queen” do finalke.

 Šteta je jedino Robert Hall zajedno sa ko-scenaristom Aaronom Draneom nije malo bolje razradio koncept i od Fear Clinic napravio bolji i koherentniji film. Osećaja za strah očito ima, ali falilo je promišljanja i poliranja.