21.9.16

Emelie

2015.
režija: Michael Thelin
scenario: Michael Thelin, Rich Herbeck
uloge: Sarah Bolger, Chris Beetem, Susan Pourfar, Joshua Rush, Carly Adams, Thomas Beir, Dante Hoagland, Elizabeth Jayne, Randi Langdon


Kome ostavljamo decu na čuvanje? Osoba mora biti od poverenja, u pitanju je pre svega sigurnost dece, onda i njihove dobre navike, a nije za zanemariti ni sigurnost kuće i imovine u njoj. Nemar je dovoljna diskvalifikaciona mana, o lošim namerama ili psihopatološkim tendencijama da ne govorimo. Lako je kada poznajemo osobu i imamo već iskustva s njom. Međutim, šta kada je ta osoba za nas nova i nepoznata, sa kakvim god i čijim god preporukama da dolazi?

 Dan (Beetem) i Joyce (Pourfar) planiraju izlazak i sam taj čin nam govori da to baš i ne običavaju. Devojka iz susedstva koja im obično čuva decu ima već dogovor za to veče, ali je posao preusmerila na svoju prijateljicu. Zabrinuti roditelji će je uputiti u kućna pravila, šta se sme, šta se ne sme, šta je preporuka sa kojim detetom. Najstariji Jacob (Rush) je na pragu puberteta, što demonstrira neposlušnošću i manjkom komunikacije s roditeljima. Sally (Adams) je princezica koja voli da priča o sebi, a najmlađi Chris (Beir) je živi slatkiš i sa njim je lako.
Nova devojka koja se predstavlja kao Anna (Bolger) ima ono što roditelji od nje traže, deluje razumno i pouzdano i u svakom trenutku će reći ono što se od nje očekuje. Takođe, ona je potpuno prilagodljiva klincima, u stanju da zaobiđe pravila i pusti ih da uživaju u svojim igricama više nego što bi se to roditeljima svidelo. Ali nešto s njom je “off” od samog početka, prosto osećamo da folira, i jedno sasvim obično veče koje su roditelji uzeli kao zasluženo vreme za sebe će postati prilično zastrašujuće.
Uostalom, ton filma, taj puzajući užas, diktira već prva scena koja naizgled nema veze sa ostatkom radnje, sve do trenutka otkrovenja, negde na dve trećine filma. U njoj iz daljine posmatramo devojku kako razgovara preko mobilnog telefona i kuka kako ne može na žurku jer ima dogovoren poslić. Okruženje je prigradsko, dan je siv, sve je bezlično. Onda se zaustavlja automobil i devojka koja telefonira biva upitana za pravac kretanja, da bi iza toga sledio napad i “gepekovanje”. U pitanju je daleki total, potpuno statičan i sa neoštrim granama drveta kao preprekom, ali to ne umanjuje užas viđenog nego ga pojačava. Udica je bačena.
 Dobra vest je da je u toj uvodnoj sceni prvi i jedini “jump scare” momenat, ta univerzalna horor-štaka je u daljem toku filma napuštena. Umesto toga, Michael Thelin, najpoznatiji kao reditelj koncertnih videa, i njegov ko-scenarista Rich Herbeck, čija je dosadašnja karijera bila obeležena asistentskim poslovima na scenariju i u produkciji, pametno i ispravno gradiraju jezu kroz ponašanje četvoro likova u kući. Dinamika je čudna, sa prvim igrama prijatna, naročito kada devojka objašnjava deci da se mogu pretvarati i kroz to biti šta žele, da bi posle skrenula u pravcu životnih lekcija koje postaju sve surovije. Keksi polizani iz obesti se moraju pojesti, makar na silu. Priroda je surova, a demonstracija lanca ishrane još surovija. Dečak pred pubertetom će naučiti nešto o menstruaciji, a klinci nešto o svojim roditeljima.
Problem, međutim, nastaje na kulminaciji filma, na prelazu iz drugog u treći čin. Napetost gradualno raste i saznajemo da Anna uopšte nije Anna, nego naslovna junakinja Emelie (Anna je, po svemu sudeći, ona cura “gepekovana” na početku), a za svoje ponašanje ima jak motiv, bilo da je njena tvrdnja istinita ili ne. Izvedba se nadovezuje na prethodne “stuntove”, ali je elegancija nepovratno izgubljena time što je Emelieina tvrdnja na dugačkom štapu. Film onda prelazi na klasičnu “home invasion” mehaniku u kojem se trio klinaca od kojih je samo najstariji svestan šta se događa, mora izboriti protiv uljeza koji im ugrožava sigurnost, pa i goli život, dok pojačanje u vidu roditelja jednom ne stigne.
 I to je šteta i propuštena šansa da Emelie bude zaista sjajan i inovativan triler sa hororom u pod-tonovima. Jer pre toga ima mnogo toga u čemu možemo uživati, od inventivno rešene prve scene, preko efektne gradacije do elegantnih pojedinačnih rešenja. Naravno, scenario je mestimično rupičast glede logike i oslonjen na nekoliko klišea. Zašto jednom kad veliko sranje izbije Josh zove svog druga, a ne policiju? Zašto bi roditelji zvali devojku da im čuva decu pored dovoljno velikog najstarijeg sina kojem bi to bio savršeni trening odgovornosti? Kako ih je Emelie isledila kad je već podrobno isplanirala svoju akciju? Kako sebi dokazuje da su upravo oni prava meta za njen cilj?
No dobro, žanrovski klišei se održavaju iz prostog razloga što uglavnom rade posao. Thelinu je jača strana i stilizacija i vizuelizacija. “Home invasion” je trend iz 90-ih i sa samog početka milenijuma, pa su i detalji okrenuti u tom pravcu: video-kaseta kao jedan od elemenata zapleta, stari mobilni telefoni i to kako se roditelji odnose do činjenice da deca žele takve “igračke”, postojanje fiksnih telefona, klinci koji razgovaraju voki-tokijima... To je pametna i fino provedena odluka jer bi deca izložena sveprisutnom internetu i “pametnim” telefonima verovatno imala potpuno drugačije reakcije.
 Odličan je i izbor glavne glumice. Mlada irska glumica Sarah Bolger (In America, serije The Tudors, Once Upon a Time) je apsolutno sjajna u gradualnom doziranju čudnosti i pretnja, sposobna za transformacije i promene tona iz scene u scenu i razlog je zašto su prve dve trećine Emelie nešto prilično sveže kada je reč o američkoj nezavisnoj horor produkciji i zašto poslednja trećina, iako slaba, predvidljiva i ograničena klišeima nije posve negledljiva. Njenu dalju karijeru treba pratiti. Rediteljevu takođe. Mislim da sa ovim filmom nije rekao sve što je imao.