29.9.16

Observance

2015.
režija: Joseph Sims-Dennett
scenario: Joseph Sims-Dennett, Josh Zammit
uloge: Lindsay Farris, Stephanie King, Brendan Cowell (glas), Josh Jarrat, Benedict Hardie, Tom O’Sullivan


Osnovna premisa: Čovek u problemima, zovimo ga Parker (Farris), prihvata detektivsko-špijunski posao praćenja jedne žene, zovimo je Tenneal (King) iz derutnog stana preko ulice. Šef ga zove telefonom svakog dana u određeno vreme i obećava mu da će posao trajati još samo koji dan. Međutim, ne samo da je Tenneal u opasnosti od svog verenika (O’Sullivan), a naređenje je da se samo posmatra, nego i Parker iz dana u dan, a naročito iz noći u noć sve više tone u ludilo mozga. A i ne poludeo u takvoj raspaloj zgradi i na takvom usranom poslu.
Razrada: “Busy”. Neverovatno “busy”. Na sve strane. Prepuna detalja od kojih tek poneki znače nešto, a ostali su distrakcija. Prepuna savršeno komponiranih crno-belih flashback kadrova koji su možda metafore, a možda i nisu. Sa vrhunskom zvučnom shemom ponekad na tragu Copplinog remek-dela Conversation. Sa brzim, efektnim montažama i uznemirujućim efektima. Sa povraćanjem koje je strašnije od naturalističkog. Sa detaljima iz Parkerovog “backgrounda” koji nisu baš uvek značajni za posao i njegovu konačnu sudbinu. Više u smeru budžetske ekonomike (koliko je god moguće umetnosti, kopije Polanskog, Lyncha, Hitchcocka, Cronenberga za stvarno sitne pare – 10.000 dolara prema internetskom pisanju), nego u smeru bilo kakve ekonomike scenarija, razvoja likova i eventualne naplate.
Observance, drugi film Josepha Sims-Dennetta, je oštro podelio kritiku na izrazite pristalice i one koji mu nisu nikako skloni. Logično. Jedne je moguće impresionirati “upeglanim”, profesionalnim i doteranim izgledom za ništa para, trenucima čistog šoka i zvučnom shemom. Drugi će malo zagrebati ispod površine i videti da se tamo krije jedno veliko, masno ništa. Osim stilske vežbe citiranja raznih autora i kompiliranja njihovih potpisnih poteza. U takvoj zbrci i gunguli detalja i razuđenih događaja visokog intenziteta gubi se ne samo bit priče, nego i svaki iskreni interes za likove. Jednostavno boli nas dupe.

 Nema veze što se Stephanie King trudi u nezahvalnoj ulozi (buduće) žrtve o kojoj ne znamo ništa da nas senzibilizira ili što Lindsay Farris vrlo solidno i gradirano igra anksiozu. Dok ne progovori, to jest. Još jedan od bisera, ovog puta ničim izazvan, je to da glumci kriju svoj australski akcenat i pokušavaju da zvuče generički američki. To jednostavno ne ide, a i nije mi jasno čemu: ne postiže se tako univerzalnost. Iako je to samo kap u moru, jedna očita glupost između dosta skrivenih, ona je nekako paradigmatična za Observance, film koji se najbolje može opisati frazom: “Šta je pesnik hteo da kaže”. A nedostatak supstance se ne pokriva nastudiranošću, upeglanošću i referencama.