27.9.16

D’Ardennen / The Ardennes

2015.
režija: Robin Pront
scenario: Robin Pront, Jeroen Perceval
uloge: Jeroen Perceval, Kevin Janssens, Veerle Baetens, Jan Bijvoet, Viviane de Muynck, Sam Louwyck


Počinje u centru zbivanja, sa kadrom koji ne možemo tek tako zanemariti. Lik izranja iz bazena sa ženskom čarapom na glavi i žurno beži.Vani ga u automobilu čeka mlada ženska osoba i nervozno puši. Tip (Perceval) skida čarapu sa glave i njih dvoje odlaze. Ženska (Baetens) ga pita: “Gde je Kenny? Gde ti je brat, Dave?”. Dave odgovara: “Nisam ništa mogao da učinim, jebiga... Samo vozi, Sylvie.” Očito, radi se o pljački koja je pošla po zlu, ali Kenny nije smrtno nastradao, samo je uhapšen i osuđen na sedmogodišnju robiju. Očito je takođe da trio dolazi iz nižih socijalnih slojeva i da su ovisnici, te da je Sylvie Kennyjeva devojka.

Četiri godine kasnije, Kenny izlazi iz zatvora na uslovnu i nije se nimalo promenio. Još uvek je neiživljen, preke naravi i ne vidi budućnost u poštenom radu. Međutim, Dave i Sylvie sada žive zajedno, trezni su već par godina i očekuju dete. Siromašni su, ali vredno i pošteno rade i nadaju se normalnom, dosadnom životu. Problem je kako to saopštiti usijanoj glavi od Kennyja od kojeg je čak i majka digla ruke, a pitanje nije hoće li biti sranja, nego kada će ono izbiti...
Motiv braće podeljene oko nečega, bila to žena ili božja ljubav, star je koliko i Biblija, doslovno i teško je uneti svežine u nešto tako standardno. Glumac Jeroen Perceval i reditelj-debitant Robin Pront, međutim, jako dobro konstruiraju scenario oko tog motiva. On svakako unosi određeni “suspense” i za očekivati je da će priča otići u smeru trilera koji je najavljen na početku, ali prvom polovinom filma dominira razrađena socijalna priča. Nije tu stvar samo Daveove i Sylvine želje za normalnim životom, niti Kennyjeve preke naravi i toga da ne vidi sebe van kriminala. Stvar je u realističnim i profiliranim likovima i njihovim postupcima.
Razumemo zašto je majka digla ruke od sina ogrezlog u kriminal i zašto joj je neprijatno u njegovoj blizini, ali nema ni srca ni hrabrosti da mu to kaže. Razumemo Sylvinu želju da se jednom ne plaši svog bivšeg partnera koji je iznudio sve njene pogrešne odluke. Razumemo i Daveovu naivnost da veruje da Kenny može i pošteno i njegov takt da čeka pravi trenutak da mu saopšti važnu novost. Najvažnije, razumemo i Kennyja koji je naprosto “loše seme” i “roba s greškom”, uništen drogom, kriminalom i alkoholom i njegovu nostalgiju za prošlim, boljim vremenima, bilo da se radi o vezi sa Sylvie (mada tu ima i povređenog muškog ega i zabluda konvencionalnog morala o ženi koja čeka svog čoveka da se vrati sa robije), ili o detinjstvu kada se činilo da još uvek ima neke šanse i da život ima smisla.
Taj motiv je značajan za dalji tok radnje, a naslovni planinski masiv na jugu Belgije je mesto gde su braća provela jedan lep odmor u detinjstvu. To je i mesto koje vuče Kennyja i posledično Davea da tamo pobegnu nakon što izbije veliko sranje. To što je to strani deo zemlje čiji jezik dvojica flamanske braće ne govore dalje od najosnovnijeg nivoa i što im je tamo jedini kontakt Kennyjev cimer iz zatvora (Bijvoet) koji živi u kamp-prikolici u šumi sa svojim ljubavnikom transvestitom (Louwyck) nipošto nisu povoljne okolnosti. I na tom mestu se D’Ardennen vraća na kurs trilera, i to u veoma prljavoj, backwoods varijanti.
Robin Pront svojim temama i motivima prilazi pametno i hrabro, spajajući tradicionalno i moderno u belgijskoj kinematografiji, sa akcentom na moderno. Scenario je ekonomičan, a režija dinamična, podvučena tamnim i hladnim tonovima fotografije i vrlo dobro tempiranom montažom koja pazi na svaki detalj. U umerenom tempu stižemo da obratimo pažnju i na glasnu muziku i na grupe za podršku koje Sylvie redovno posećuje i na odnos koji šef auto-perionice, inače kompulsivni kladioničar, gaji do braće koju tretira kao šljam. Jednom kada film definitivno ode u pravcu trilera, izvedba je školskija, ali efektna i bespoštedna.
Pront je pola posla napravio sa castingom. Glumci koje je izabrao savršeno vodi i njihove izvedbe su “spot on”. Dinamika koju Jeroen Perceval (Bullhead) i Kevin Janssens ostvaruju kao braća je apsolutno uverljiva i puca od hemije. Jan Bijvoert (Borgman, Embrace of the Serpent) je standardno dobar u svojoj zastrašujućoj epizodi. Međutim, Veerle Baetens koju ne možemo zaboraviti još od The Broken Circle Breakdown apsolutno krade svaku scenu u kojoj se pojavi i drži naše oči prikovanima za ekran. Emocije u koje ona poseže kao Sylvie nisu tako naprasne kao u slučaju Elise, karakteri su drugačiji, ali apsolutno nam je jasno da tu ima i intenziteta i dubine. Na ovu glumicu i pevačicu treba obratiti pažnju jer uz pravilan odabir uloga može postati ne samo jedna od vodećih u Evropi (već igra u Francuskoj), nego i globalno. U drugim rukama, njen lik bi bio manje ili više “plot device” u ovakvom filmu, ali ona svojom izvedbom ne samo da nalazi prostora za svoj lik, već D’Ardennen diže od solidnog do skoro odličnog.