8.9.16

Sacrament

2015
režija: Shawn Ewert
scenario: Shawn Ewert, Jeff Hamielec, Amanda Rebholz, Joshua Riggs, Donna White
uloge: Avery Pfeifer, Troy Ford, Brittany Badali, Amanda Rebholz, Cassandra Hierholzer, Henry Pao, Wesley Kimenyi, Marilyn Burns, Ed Guinn


Sedmoro prijatelja u dva automobila idu na “road trip” kroz ruralni Teksas sa ciljem opijanja i provoda. Dvojica od njih su gay par (Pfeifer, Ford) i njihov motiv za izlet je lečenje depresije usled toga što ih njihove familije ne prihvataju. Plavuša i punija crnka (Badali, Rebholz) su možda “single” ženske, a možda lezbejke i tu su uglavnom kao “tag along”. Odvratni debeljko (Pao) je seksualno frustriran i preko mere dosadan, tako da to više nije ni smešno, a kamo li simpatično. Gotičarka i crnac (Hierholzer, Kimenyi) su još jedan par.
Kako to obično biva, oni su još olešeni od prethodne noći, a vremenska prognoza najavljuje uragan, pa reše da odsednu makar jednu noć u malom i od boga zaboravljenom gradu. Štos je u tome da grad izgleda isto kao i svi okolo, ali njegovo stanovništvo nisu samo obične konzervativne, religiozno-fanatične seljačine koje za svaki kurac citiraju Bibliju i svaku psovku vide kao bogohuljenje. Uz sve to, oni su još i kanibali (predvodi ih propovednik neke pseudo-baptističke sekte), a upravo su u toku “dani ljudetine”. Triput pogađajte ko je na meniju i šta će se dalje događati.
Anonimus Shawn Ewert i njegova družina ko-scenarista i glumaca očito vole klasične horore i to im se mora priznati. Zašto bi inače skupili nekih 25.000 dolara i snimili film koji izgleda kao blender nekoliko legendarnih naslova i funkcioniše jedino kao posveta upravo njima. Pomislite na The Texas Chain Saw Massacre, 2.000 Maniacs, The Hills Have Eyes i upravo to ćete i dobiti, začinjeno sa još jeftinijom amaterskom estetikom modernog “found footage” filma. Srećom, nema te intervencije u narativu, film je jednostavno tako amaterski ružno snimljen.
Prepoznatljivi su elementi zapleta: ruralno okruženje, verski zanos, kanibali, ugrubo istaknute svetonazorske i klasne razlike. Prepoznatljive su i pojedine scene i detalji iz starijih i boljih naslova. Prepoznatljiva je i muzička pratnja, posebno na uvodnoj i odjavnoj špici, gde čujemo obrade gospel standarda. Nešto pametnija posveta su, međutim, dve cameo-uloge, Marilyn Burns i Eda Guinna, “final girl” i njenog spasitelja iz originalnog The Texas Chain Saw Massacre. Njihovo pojavljivanje u potpuno drugom kontekstu deluje kao da je Ewert znao šta hoće.
Ostatak filma je čist amaterizam. To ne staje samo na glumi bez imalo konzistentnosti i kontrole, kako od strane samih glumaca, tako i reditelja, niti na jeftinim i prljavim efektima koji ne deluju čak ni trash koliko slučajno. Nisam impresioniran ni “story-tellingom”, Ewers zahvata preširoko, naročito kada su u pitanju lokalci. O ideji da se uvodna priča prepliće sa glavnim tokom negde do trećine filma, a da se protagonisti ne sretnu, ne treba ni trošiti reči: to nije zvučalo dobro ni na papiru i ni na koji način ne doprinosi kvalitetu filma.
Isto tako, nije mi jasno iz kojeg razloga je grupa putnika-namernika toliko diverzificirana da izgleda kao manifest tolerancije i vlažni sam liberalne indie publike kada se time nimalo ne pojačava sukob između svetonazora njih i lokalaca. Dobri hrišćanski kanibali bi, kako su to demonstrirali u uvodnoj priči, ulovili i pojeli i usamljenog problematičnog samog muškarca (za koga i nisu znali je li problematičan i u krajnjoj liniji ih nije bilo briga), nekog trgovačkog putnika ili “random” lika iz susednog sela, a verovatno i dobru hrišćansku familiju sa petoro dece iz nekog predgrađa samo da im se ukazala prilika. Jer su takvi kakvi su.

Sacrament je još jedan dokaz da u filmaškom poslu nije sve u novcu. Bolji filmovi su snimani i sa manjim sredstvima, neki lošiji i sa dosta većim. Stvar je u ideji i znanju kako je pretočiti u filmsku priču i filmsko iskustvo. Na oba plana Sacrament žestoko pada i oslikava amaterske domete svog autora.