25.9.16

Miles Ahead

2015.
režija: Don Cheadle
scenario: Don Cheadle, Steven Baigelman, Stephen J. Rivele, Christopher Wilkinson
uloge: Don Cheadle, Ewan McGregor, Emayatzi Corinealdi, Keith Stanfield, Michael Stuhlbarg


Čini se da biografskih filmova o slavnim muzičarima i sportistima (naročito bokserima) nikada neće ponestati. A i mehanike su im slične: uspon, pad prožet cugom / drogom / ženskarenjem / nasiljem i ponovni uspon u njihovoj disciplini / na njihovom instrumentu. Međutim, dva pitanja se postavljaju. Prvo, koliko se u biografiji držati faktografije, a koliko uzeti slobode, raditi kompozite od likova, romantizirati svoj subjekt? I drugo, koliko široki vremenski period pokriti, mora li baš od rođenja do eventualne smrti ili se fokusirati na jedan događaj / period koji je obeležio karijeru subjekta i koji bi to događaj ili period bio.

Miles Ahead, rediteljski prvenac glumca Dona Cheadlea, koji je ovde prisutan i kao ko-scenarista i kao glavni glumac, vrlo je slobodno čitanje biografije Milesa Davisa, jednog od najvećih jazz muzičara ikada, ne samo interpretatora, nego i kompozitora i autora koji je ustoličio fusion kao muzički pravac. Ovde neće biti reči o naslovnom albumu iz klasičnog perioda, ali hoće o nekim drugim, poput Sketches of Spain, Kind of Blue, Someday My Prince Will Come, Nefretiti i Bitches Brew. Ali period u fokusu, i to kakvom (!), je onaj među-period, ona petogodišnja pauza krajem 70-ih dok je Davis pokušavao formirati novi pravac u “društvenoj muzici” kako je nazivao jazz. U međuvremenu, zapostavio je svoj instrument, zaključao se u podrum sa pićem, drogom i sportskim prenosima, dok su ga izdavači jurili da makar nešto izbaci.
Nakon osnovnog nivoa intervjua, upoznajemo Milesa Davisa (Cheadle) s kraja 70-ih godina, drugiranog, zapuštenog, zatvorenog u kuću, gotovo agorafobičnog. Upoznajemo ga tako što on slučajno otvori vrata sumnjivom reporteru Daveu (McGregor) koji navodno piše za Rolling Stone na temu Milesovog mogućeg povratka. Miles je istovremeno pod pritiskom od strane izdavačke kuće da izda makar “session tapes”, a on vrši pritisak na njih da mu uplate predujam. U susretu s njima je u stanju čak i da potegne pištolj i na svog agenta i na još jednog (Stuhlbarg) koji se tu našao sa novim klincem, navodno super-talentom (Stanfield) kojeg navodno pokušava uvaliti u Milesov prateći sastav. U centru pažnje su, međutim, snimci za koje svi znaju da postoje i kojih bi se svi dočepali i koji će nadalje promeniti po nekoliko ruku.
Taj nivo priče, besmisleno je uopšte govoriti o istinitosti – nema je ni u tragovima, funkcioniše kao triler, čak akcioni, sa sve tučama, pucnjavom, jurnjavom automobilima po ulicama New Yorka. Poseban začin tu je “buddy-buddy” dinamika između Milesa i Davea, Daveova ljigavost i Milesova paranoja povremeno okreću ton na lagano komičan. Iako je Miles Davis imao svoje polu-kriminalne “hustling” epizode, one su se dešavale ranije, dok je on gradio karijeru i na taj način se izdržavao. Ta triler-priča čak može funkcionisati i kao njegova “gangsterska” fantazija, potpomognuta drogiranjem.
Problem je sa flashbackom u okviru flashbacka u kojem pratimo mladog Milesa i hronologiju njegove veze, kasnije braka sa Francis Taylor (Corinealdi). Zašto je izabran fokus na nju, a ne na vezu sa glumicom Cicely Tyson sa kojom se svađao i mirio, ostaje nepoznato. Mogući razlog je to da je ta veza koja se ružno završila zbog Milesovih ispada sa kurvama, drogom i nasiljem prema svojoj ženi vremenski korespondirala sa njegovim usponom, karijernim i kreativnim vrhuncem. Moguće je da je tim scenarista u raspadu veze prepoznao uzrok za Davisov kasniji pad i povlačenje u unutrašnju imigraciju. Bilo kako bilo, taj deo filma deluje uopšteno i konfekcijski, a dodatni problem je i što menja ritam, ali ne na taj način da “džezira” koliko jednostavno “mrsi”, usporava i uvodi u nepotrebne konvencije biografskog filma. U redu, zgodno je ubaciti Milesovo hapšenje u pauzi nastupa ispred bara Charlieja Parkera i brutalno prebijanje od strane policije, jedinu potpuno verno preslikanu situaciju, ali to bi bilo to.
Zapravo, sve počinje sa konstrukcijom filma s tim flashbackovima. To je nekako za očekivati od Stevena Baigelmana koji je dosta slično, premda konvencionalnije konstruirao priču o Jamesu Brownu u Get on Up. To u slučaju Miles Ahead otvara mogućnosti za još dodatnu nebulozu na kraju sa “hashtagom” ispred natpisa “Social Music” i sa otvorenom godinom smrti, kako bismo pomislili da je Davis još uvek živ. Kao, živi kroz muziku. Mislim, stvarno dugo već nisam na filmu video gluplju i prazniju frazu.
Don Cheadle se kao reditelj trudi da napravi nešto od takvog scenarija, zapravo pitanje je jesu li intervencije na kraju njegovo maslo. Pa ipak on u tome pokazuje dovoljno poštovanja glede Milesa Davisa kao subjekta biografije. Takođe, skretanje prema žanru je hrabra odluka koja se isplatila, a Cheadle to izvodi sa stilom i okom za detalje, uspevajući da glumačku ekipu, pre svega Ewana McGregora privede svrsi.
Međutim, ako Cheadle negde uspeva, onda je to kao glumac. Njegov portret Milesa Davisa nije samo imitacija, iako ga skida fenomenalno, od glasa, preko govorne sheme, fraza i uzrečica do držanja. Ponavljam, to možda nije biografski istinit Miles Davis, ali Cheadleova interpretacija njega kao umetnika u krizi i narkomana je ne samo legitimna, nego i na mestu. Zato se, kao i zbog eksperimenta sa trilerom, Miles Ahead približava epitetu revolucionarnog u polju od čega ga odvajaju oni dosadni, konvencionalni, konfekcijski delovi bez previše elegancije.