kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: Clint Eastwood
scenario: Todd Komarnicki (prema knjizi Highest Duty Chesleya
Sullenberga i Jeffreya Zaslowa)
uloge: Tom Hanks, Aaron Eckhart, Laura Linney, Mike O’Malley, Jamey
Sheridan, Anna Gunn, Chris Bauer, Michael Rapaport
Termin “Čudo na Hudsonu” skovan je za stvarni događaj iz
januara 2009. godine kada je Chesley “Sully” Sullenberg uspeo
spustiti putički avion Airbus US Airwaysa kojem su otkazala oba
motora usled sudara sa jatom gusaka u reku Hudson između New Yorka i
New Jerseya. Poenta čuda nije samo prinudno sletanje u vodu u jednoj
od najgušće naseljenih zona na svetu, nego i to da su svih 155
putnika i članova posade preživeli i uspešno evakuirani. Kako se
to na jednom mestu u filmu navodi, bila je to preko potrebna dobra
vest za Ameriku upletenu u ratove kojima se nije nazirao kraj i
pritisnutu ekonomskom krizom na svom vrhuncu. Posebno za New York i
posebno što je uključivala avion.
Sullenberg je promptno proglašen za heroja, iako je on insistirao da
je samo radio svoj posao i cela nacija mu je želela stisnuti ruku.
Istini za volju, pored njegovog četrdesetogodišnjeg pilotskog
iskustva, trezvenosti i sposobnosti da potraži alternativno rešenje,
na tok događaja je presudno uticala sreća da su se u kratkom roku
pojavili brodovi javnog prevoza i nadležne službe, te besprekorna
organizacija i koordinacija gradskih vlasti. Međutim, nisu baš svi
bili oduševljeni razvojem događaja: kompanija i nadležni organi su
se zapitali ne bi li bilo logičnije vratiti se na aerodrom ili
izabrati neki u okolini, pa time izbeći rizičan manevar i spasiti
šta se spasiti da od aviona. Usledila je podrobna istraga, a isti
mediji koji su čoveka izvikali za heroja bi vrlo lako mogli
promeniti stranu i od njega napraviti hazardera koji je bespotrebno
stavio ljudske živote na kocku.
Pitanje za milion dolara glasi: kako od ukupno 208 sekundi incidenta
(možda sve skupa 5 minuta leta) i oko pola sata akcije spasavanja
napraviti dinamičan celovečernji film. Veteran Clint Eastwood je to
uspešno rešio nesvakidašnjom i pametnom konstrukcijom u koju nije
inkorporirao samo film katastrofe (preživljavanja) i korporativni
(sudski) triler o istrazi koja je usledila, nego je ubacivao
flashback momente, košmarne snove, melodramu, “reality check” od
kojeg je izgradio kontekst, kompjuterske simulacije, crni humor,
ispipavao puls javnosti po tom pitanju, nošenje pojedinca sa
novostečenom slavom, post-traumatski stres i krhkost sećanja na
odluke donešene u deliću sekunde. Naravno, neki aspekti su urađeni
bolje i detaljnije, neki slabije i površnije, ali uzevši sve u
obzir, Sully je sa svojih 97 minuta trajanja izuzetno
kompaktan i prilično dinamičan film. Još više od toga je hrabar i
iskren, jer iako pripoveda zašećerenu istinitu priču, Eastwood ne
preza od toga da bude otvoreno političan i kaže šta on smatra
ispravnim i pristojnim.
Već sam početak filma je radikalan: iako nam je poznata priča iza
događaja, Eastwood film počinje sa scenom aviona u niskom letu
iznad New Yorka koji posle rizičnog manevra udara u zgradu.
Ispostavlja se da je to košmarni san iskusnog pilota Sullyja (Hanks)
koji će koliko sutradan zajedno sa kopilotom Skilesom (Eckhart) i
članovima posade dati svoj iskaz pred tročlanom komisijom. Iako ga
nacija smatra herojem, a komisija se divi njegovom podvigu spuštanja
aviona u reku (ili ga makar smatra ludo srećnim da mu je to uspelo),
preliminarni izračuni, pretpostavke i kompjuterske simulacije mu ne
idu u prilog, sletanje u reku je možda bilo nepotrebno, i to ga
dovodi u stresnu situaciju. Iz flashbackova na letačke početke i
angažman u vojsci saznajemo da je Sully predan, posvećen i priseban
pilot, a iz razgovora sa ženom (Linney) da njihova egzistencija još
uvek ovisi o njegovom poslu koji može izgubiti.
Iskreno, to verovatno nije bilo potrebno. Sullyja ipak igra Tom
Hanks, glumac koji je sinonim za sveameričkog heroja i koji u
poslednje vreme bira uglavnom takve uloge (Captain Phillips,
Bridge of Spies), pa mu možemo verovati na reč da mu je
pilotska čast dovoljna motivacija. Međutim, Hanks ovde nije toliko
u herojskom izdanju koliko u izdanju čoveka koji je tvrdo uveren da
je samo radio svoj posao odgovorno i najbolje što je mogao. On je
predivno ljudski smušen kao neko ko se susreće sa neočekivanom
slavom, ko nespretno gostuje u medijima, kome ljudi na ulici
čestitaju i kome u čast barmen u lokalnom baru (Rapaport) izmišlja
grozan koktel. Sa druge strane, on je i pojedinac nateran da svoju
čast brani pred birokratskim aparatom i da se bori za svoj
profesionalni ugled i integritet. Uparen sa relaksiranijim i lagano
komičnim Aaronom Eckhartom, Hanks briljira i uspeva da odigra svoju
najkompleksniju ulogu u poslednje vreme.
Verovatno nije bilo potrebno neke scene ponavljati po nekoliko puta
sa minimalnim varijacijama, ali upravo u tim varijacijama leži
suptilnost Eastwoodovog pristupa u ispitivanju ispravnosti odluke pod
naletom adrenalina i mogućnosti za prisebnost pri donošenju odluka
u kriznim situacija. Kroz te varijacije, bilo da se radi o košmarima,
sećanjima ili simulacijama, upoznajemo Sullyja kao običnog čoveka
u neobičnoj situaciji, vrsnog profesionalca sposobnog za velika
dela. Takođe upoznajemo sistem kao rigidan i bez poštovanja prema
ljudima koji su se iskazali baš u takvim nepredviđenim situacijama.
Istini za volju, baš u tim scenama letenja efekti su mogli biti
bolji i uverljiviji, ali Eastwoodov fokus je očito bio na drugom
mestu. Jednako tako, Sully nije primer savršenog
korporativnog i procesnog trilera i tu se u režiji vidi koliko je
kod Eastwooda došlo do zamora materijala usled starosti. Te scene
jednostavno nisu napete, već deluju kao da pripadaju nekom drugom
filmu, recimo televizijskoj doku-drami. Ali kao studija slučaja,
individue i društva u određenom vremenskom trenutku, Sully
je više nego uspešan film.
Čak dovoljno dobar da Eastwoodu možemo oprostiti egomaniju posvete
samom sebi (doduše, diskretno i samo na rubu jednog kadra). Naime,
vidi se plakat za Gran Torino, Eastwoodov poslednji zaista
veliki film, pa to čak ispada i pomalo ironično. Sully je
dobar film širokog zamaha koji ipak nije veliki, iako pokušava.
Zapravo, i ne mora biti. Kupujemo njegov heroizam i to nam je sasvim
dovoljno.
No comments:
Post a Comment