13.9.16

Darling

2015.
scenario i režija: Mickey Keating
uloge: Lauren Ashley Carter, Sean Young, Brian Morvant, Larry Fessenden


Odgledavši Carnage Park i uvidevši da Mickey Keating, iako izbacuje filmove bržim tempom nego što je to zdravo za karijeru, ipak ima ideje i uspeva da pronađe pojedinačno rešenje tu i tamo, reših da pogledam Darling, njegov najartističkiji i najbolje ocenjeni film od strane kritike. Čista radoznalost, ništa više. Ispostavilo se da su umereno dobre kritike čak malo preterane, jer je Darling prilično tanak film, sa materijalom za otprilike 10-ak minuta razvučenim na 80-ak, i u suštini funkcioniše pre kao stilska vežba iz preslagivanja nekih starih i nekih savremenih horora. Supstanca se još jednom povukla pred stilom, što me je ostavilo delimično zaintrigiranim, ali nikako oduševljenim.
Pitanje koje će se logično postaviti je: posveta ili krađa? Tanka je linija i uglavnom se svodi na to da, ako je nešto najavljeno, a prethodnim autorima odato verbalno priznanje, onda na to gledamo kao na posvetu, ako ne, onda je to krađa. Međutim, u moderno doba kratke pažnje i jednakog vrednovanja svačijeg mišljenja, onda ćemo nešto što nam se svidi to podvesti pod posvetu, a ako ne, onda proglasiti bezočnim drpanjem. Pitanje je ovde potpuno suvišno, jer Darling je svakako pre posveta nego krađa, ali je pre svega školski zadatak preslagivanja i kolaž.
Počinje kao The Shining, odnosno njegova ženska verzija. Razgovaraju devojka (Carter) i gospođa (Young). Jedna drugu oslovljavaju sa “Darling” i “Madame”, kako su i potpisane na kraju filma. Gospođa devojci objašnjava detalje posla, čuvanja stare kuće u New Yorku (“najstarije u gradu”) oko koje se raspredaju glasine i legende o duhovima i demonima. To što je prethodna “čuvalica” izvršila samoubistvo skočivši sa balkona nije baš prijatno saznanje za Darling, ali ona namešta “pokerašku facu” jer je posao dobar, a para laka. Ono što sledi je njen ubrzani put u ludilo: tajna zaključane sobe, tip na ulici (Morvant) koji ju je možda povredio u prošlosti, a možda i nije, ali ona svakako planira osvetu, te kompletno gubljenje kompasa...
Osim Kubricka, tu su prisutni tragovi Polanskog i njegove “stambene” trilogije, pre svega Repulsion, klasičnog Hitchcocka sa mehanizmima opsesije i ludila, te, od novijih, The Strange Colors of Your Body’s Tears belgijskog autorskog dvojca Helene Cattet – Bruno Forzani, odnosno nagli zvukovi, sonični napadi na našu percepciju, rapidna montaža sa brzom izmenom kadrova i fokusom na detalje. I tu se Darling nalazi u procepu, jer dolazi posle kraja balade i kao film ne može biti nov. Takođe, nije ni naročito elegantan, ni šokantan, ma koliko pokušavao. Na kraju, nije ni audio-vizuelna bomba za čula jer mu crno-bela fotografija, ma koliko dodavala na eleganciji i simulaciji klasike, što se toga tiče odmaže.
Razumem i podržavam minimalističke koncepte, mali broj lokacija i glumaca, te ograničen budžet. Nemam problema ni sa ovlaš definiranim imaginarnim svetovima koji liče na prave (Keatingov New York kao da je spoj današnjeg i onog iz 50-ih sa lagano odumirućom aristokratijom starog kova), pa čak mi ni samozatajnost nije problem dokle god ne prikriva lenjost u razradi, a ovde je to upravo slučaj. Jer, šta mi znamo o Darling kao liku? Apsolutno ništa, pretpostavljamo neki post-traumatski stres, a jedini dokaz za to su nekakvi ožiljci. Zato nas i ne pogađa njena sudbina, nije tragična nego jednostavno neizbežna. Svaka čas glumici Lauren Ashley Carter (Jug Face) koja uspeva da veže našu pažnju za sebe, ali lik joj je tanak.

 Kako sam i očekivao, Keating je opet pokazao nešto stila i sirovih ideja, ali nije uspeo da ih na pravi način razvije i da stil privede nekoj svrsi poput pričanja priče. On ostaje jedan od onih autora sa potencijalom koji možda nikada neće realizirati. Možda ne bi bilo loše da neke svoje sledeće projekte detaljnije razradi pre nego što krene u realizaciju.