La tete haute / Standing Tall

2015.

režija: Emmanuelle Bercot

scenario: Emmanuelle Bercot, Marcia Romano

uloge: Catherine Deneuve, Rod Paradot, Benoit Magimel, Sara Forestier, Diane Rouxel

Odrastanje je zajebana stvar, posebno ako nečega fali: finansijskih sredstava, roditeljske ljubavi, makar minimalne discipline ili, najuopštenije, iskrenog interesa za dete. Rezultati nisu sigurni čak ni kad svega toga ima, uvek se može dogoditi nekakva trauma, a čak i bez toga osoba može izrasti u propalicu. “Loše seme”... “Takva je sudbina”, iako u to ne verujemo baš. Svako se može saplesti, neki će ustati, neki neće. Sudbina tu najčešće ima drugo ime, milion imena, a većina se može trasirati nazad do roditelja. Neki ljudi ne bi smeli imati decu...

 Šta reći o mladoj i neurotičnoj majci (Forestier) dvoje dece koja je pozvana na razgovor kod sutkinje za decu (Deneuve), tamo popizdi, što se dešava naročito ako je osoba neobrazovana, preopterećena, pomućene svesti i kratkih živaca, a za svaki slučaj je spremila sve stvari za starijeg sina, za svaki slučaj da joj ga sud i socijalna služba oduzmu? Reći ćemo da nije neki materijal za majku, da nema niti pravu motivaciju niti dovoljne snage i posvećenosti za ulogu koja će joj oduzeti dobar deo života.

Pogađate šta će se dešavati s detetom u narednih 10 godina boravka po domovima ispresecanih sa boravcima u nestabilnom domu sa majkom i mlađim bratom, uz posete sudu i odsustvo iz škole. Da, nasilni ispadi, sklonost kriminalnom ponašanju, krađe i “pozajmljivanje” automobila. Za momka po imenu Malony (Paradot) koji često skriva pogled ispod kape ili kapuljače se zaista može reći da je problematičan i pravo je pitanje čiji je on problem. Majka je uglavnom nesvesna, preokupirana sobom, svojim ovisnostima, novim frajerima i životom na margini. Ali sutkinja brine i uvek mu uz bukvicu pruža novu šansu da se popravi toliko da može opstati u društvu. Ne treba posebno naglašavati, Malony te šanse nemilice troši. Jer ne zna drugačije.

Na kraju će dospeti i u institucije, u različite popravne domove i maloletničke zatvore, sutkinja će dobiti pomoć u socijalnom radniku Yannu (Magimel) koji je i sam proizvod sistema i koji se malo svojom voljom, a malo i na insistiranje sutkinje izvukao i rešen je da pomogne momku kojem nije pružena šansa. Pitanje je da li će oni moći ili je potrebna jedna hrabra devojka (Rouxel), dovoljno hrabra da bi se sa takvim likom uopšte petljala, da ga izvuče.

 Šta zapravo osoba odrasla pod tutorstvom sistema zna o društvu? Jasno, voli majku i brine za nju, ali to je inercija porodičnih veza više nego svesna ljubav. Takođe, brine za mlađeg brata da ne krene njegovim stopama i ne iskusi njegovu sudbinu, i to je iskrena briga, ali dolazi iz vrlo ograničenog iskustva. Malony nikada nije iskusio normalnost i pitanje je može li i pored očitih motiva u njoj preživeti. Lakše bi bilo kada bi igrao po pravilima, ali on jednostavno to ne zna, nije takav tip i predaje se impulsima.

Ponekad je sama tema filma dovoljna da nas drži prikovanima za ekran i ovde je to slučaj. Gledajući ovaj film, upoznajemo lice i naličje sistema koji služi da dopuni ono što neki od nas ne mogu dobiti kod kuće. Ali La tete haute je, iako interesantan, daleko od savršenog filma. Za početak, šetnje između popravnih domova, zatvora i sudskih saslušanja su prečeste i previše brojne, a ne otkrivaju svaki put nešto novo, pa su redundantne. Takođe, likovi su napisani samo kao grube skice i društvene funkcije, pa čak ni Malony kao protagonista nije zapravo do kraja razvijen lik kojeg možemo zamisliti kao živo biće.

Međutim, naturščik Rod Paradot je odličan izbor i uspeva da bez treninga kanalizira taj angst i bes mladog čoveka izgubljenog u svetu koji ne razume i koji ga zapravo neće. Neki kritičari su povlačili paralele sa Truffautovim Les quatre cents coups (1959) i ulogom koju je ostvario Jean-Pierre Leaud i to je očito bio autoričin cilj, ali ipak nemojmo preterivati, iako Paradot ima materijala i pokazuje dovoljno hrabrosti za glumačku karijeru. Benoit Magimel i Sara Forestier su ograničeni svojim likovima, ali uspevaju da nam ih približe i učine ljudskijima i životnijima. A posebnu pohvalu zaslužuje Catherine Deneuve koju isključivo vidimo u njenom radnom okruženju, bez ičeg privatnog (osim u jednoj jedinoj sceni razgovora), kako vrši svoju funkciju, citira zakone i govori životne lekcije, a neretko je pasivni objekat besa i frustracije koju ispoljava Malony. Nezahvalna je to uloga za glumicu tog nivoa i renomea, ali Catherine Deneuve ne bi bila jedna od najboljih živih glumica kad i tome ne bi prišla sa integritetom i od sutkinje načinila osobu i filmski lik za pamćenje.

 Emmanuelle Bercot je pre svega glumica koja se upustila u autorske vode. Baveći se uglavnom lakšim temama poput seksualnog sazrevanja tinejdžera (Clement), celebrity kulturom (Backstage) ili putovanjem koje će razbistriti sve (Elle s’en va), uspela je da se pozicionira u nekakvom srednjem ešalonu francuskih autorica, dok je igrajući u tuđim filmovima (recimo kod još jedne glumice-autorice Maiwenn u Polisse i Mon roi) zadržala reputaciju pouzdane glumice od integriteta. La tete haute joj je prvi izlet u ozbiljnu tematiku i tu pokazuje da zna prepoznati i izabrati, ali ne i u potpunosti doraditi priču, kao i da bolje režira glumce nego što za njih piše. Ono što je presudno je tema, zbog nje ćete film pogledati ili će vas odbiti. Pošteno.