Sunset Song

2015.

scenario i režija: Terence Davies (prema romanu Lewisa Grassica Gibbona)

uloge: Agyness Deyn, Peter Mullan, Kevin Guthrie, Mark Bonnar, Stuart Bowman, Jack Greenlees

Roman Sunset Song Lewisa Grassica Gibbona, objavljen 30-ih godina XX stoleća, smatra se apsolutnim klasikom u Škotskoj, čak i temeljem škotskog kulturnog identiteta. Reč je o romanu širokog zamaha koji kroz ne baš srećno odrastanje i mladost farmerove kćeri Chris Guthrie u ruralnoj Škotskoj na prelazu vekova govori o mnogim stvarima istovremeno. Teme su položaj žene, dolazak novih tehnologija na selo, položaj Škotske u Velikoj Britaniji, društveni konzervativizam i odnos do novih ideja poput pacifizma, socijalizma, feminizma...

Kao klasik britanske književnosti, roman je dramatiziran / ekraniziran u nekoliko navrata za teatar, film i televiziju, ali može se sa relativnom sigurnošću reći da to nikada nije bilo učinjeno tako pozorno elegantno kao u slučaju Daviesove verzije. Spajajući tradicionalno i savremeno na tehničkom planu, što će reći snimanje na traci od 65mm u širokom formatu i u toplim bojama nalik na spektakle iz 60-ih i potonju digitalnu obradu, Davies se na isti način hvata materijala, nagalašavajući zadivljujuću lepotu i strašnu ružnoću. To je vidljivo i u pristupu materijalu: na momente se čini da je Sunset Song zaboravljeni romantični klasik idealan za lenji vikend, da bi ta idila bila razbijena gotovo naturalističkim prikazom nedaća težačkog života, napornog za muškarce i još groznijeg za žene.

Razumem i poštujem, znam da prepoznam dobar film kad ga vidim, shvatam nameru i izuzetno cenim precizno vođenje glumaca i perfektnu kompoziciju kadrova u kojima se barokne vedute smenjuju sa mračnim enterijerima. Međutim, mene je Sunset Song ostavio uglavnom hladnim, kao i većina Daviesovog opusa. Uvek su to slike iz prošlosti gde ispod površine romantike izbijaju mnogo mračniji pod-tonovi, ali izlaganje nalik na klasične romane ili drame kojeg se Davies drži mi po pravilu ubija volju za gledanjem, ma koliko mi tema bila nominalno zanimljiva.

A ovde ima toliko toga zanimljivog i potresnog. Recimo samoubistvo majke naše junakinje izazvano trudnoćom za trudnoćom i depresijom. Recimo raspad porodice kad mlađa deca odlaze kod rođaka u grad, a naša protagonistkinja Chris (Deyn) i njen brat (Greenlees) ostanu sa ocem-tiraninom (Mullan) na selu. Recimo bratove progresivne ideje i odlazak uoči očeve bolesti i smrti. Recimo očev teror koji je Chris morala izdržati do njegove smrti. Recimo njeno odustajanje od karijere zbog ljubavi prema zemlji. Recimo skladni brak sa Evanom (Guthrie) čija se idila raspada kada on ode u rat (Prvi svetski) i vrati se kao istraumatiziran čovek. Recimo gadost i nehumanost tog vremena koje se u kulturi često romantizira i koja podrazumeva nasilje, silovanje, zloupotrebu autoriteta i tvrdu hijerarhiju.

Međutim, jednostavno, nije me to uhvatilo. Nije stvar ni glumaca, čak ni pre svega manekenke Agyness Deyn u glavnoj ulozi koja je svakako bolja od manekenskog proseka i čija se mršavost može protumačiti kao iscrpljenost životom iako joj zapravo nedostaje ekspresivnosti. Stvar je tona koji neodoljivo podseća na školsku lektiru, nešto teško, dosadno i daleko, nešto što skriva “velike životne istine” o nekom prošlom vremenu koje ne korespondira sa našim i sa našom slikom sveta. Iako je Davies dosta skratio širi društveni kontekst iz izvornog romana i dao ga diskretno i na marginama, te se usredotočio na našu junakinju i njeno zlopaćenje, taj osećaj čitanja lektire je ostao. Priznajem te stvari mi ne idu, iz istog razloga je Kubrickov Barry Lyndon za mene predstavljao jedno od napornijih iskustava u životu, bez nagrade...

 Koliko će se Sunset Song nekome svideti ne ovisi samo o zanatskoj i tehničkoj dorađenosti ni o elaboriranosti estetike, u čemu je ovaj film apsolutno besprekoran. Ovisi o tome koliko je nekome to dovoljno, koliko ga atmosfera grabi i koliko ga vezuje za ekran. Emotivni angažman je sve, kod mene je izostao, ali ne povodite se za tim. Probajte. Voleo bih da vam se svidi više nego meni.