17.12.16

Heart of a Dog

2015.
scenario i režija: Laurie Anderson

Ma šta nam verske dogme propovedale, u smrti nismo svi jednaki, niti svaku smrt jednako doživljavamo. Nije isto kada sa umrlim osećamo povezanost, intelektualnu, sentimentalnu ili prirodnu. Nečiju smrt cenimo kroz život, naš, krajnje sebično. Muzičar, pisac, glumac, reditelj, rođak, prijatelj, partner, pas... Nije isto.

Kako sam prošle godine izgubio dva psa koji za mene nisu bili samo neki psi i kako je ova godina počela sa Bowiejem, a završila sa Cohenom, nešto nisam žurio da pogledam Heart of a Dog, nominalno filmski esej o odnosu njegove autorice Laurie Anderson sa svojom terijerkom Lolabelle, čija je smrt koincidirala sa smrću njenog muža Lou Reeda, a zapravo meditaciju o smrti, životu i svemu između. Kao za Laurie Anderson Lolabelle nije bila samo pas i Lou Reed nije bio samo nekakav čovek, tako ova meditacija nije samo film, nego jedan intimni dnevnik.

Dok multidisciplinarna umetnica, poznata po svojoj muzici i performansima govori, što čini sve vreme filma koji se može slušati kao audio knjiga, u pozadini se smenjuju animacije, kartice teksta, kućni i ini filmovi na različitim formatima. Njen tok misli leluja s teme na temu, ali ga nije teško slediti što zbog besprekorne logike, što zbog izuzetne emocije. Biće tu reči o psu, psećoj psihologiji, bezuslovnoj ljubavi, prijateljstvu, empatiji, gubitku i nošenju sa istim. Jednako tako, misli će doći na smrt kao takvu, žalovanje, filozofiju, tibetansku Knjigu mrtvih koja zabranjuje suze i umesto njih propagira dobročinstvo kroz koje će pokojnikov duh živeti, Witgensteina, Kierkegaarda, život koji ide unapred, ali se može gledati samo unazad, New York, ulice, planine, kolektivne traume zbog WTC-a, prisustvo vojske koje je s vremenom postalo normalni šum okoline, privatnost, skupljanje podataka, obaveštajnu sigurnost, postrojenje NSA u državi Utah i egipatske Piramide, sve one povezane i nepovezane stvari o kojima mislimo, mislimo i mislimo...

Zanimljivo je kako smrt određuje život i koliko nešto ovako intimno kao što je ispovest jedne osobe vodi ka opštem. Još više, provocira misli kod drugih, kod mene, još slabije strukturirane, ali slično zaokupljajuće. Kako me je Bowiejeva smrt naterala u “reality check” svog starenja jer čisto sumnjam da je takav fenomen danas uopšte moguć sa podeljenom pažnjom. Kako je Cohenova smrt koincidirala sa događajem koji mogu opisati kao smrt zdravog razuma. Kako je u WTC-u smrt nekoliko hiljada ljudi zapravo bila i smrt jednog sveta ili makar kraj jednog doba. Kako me nije puno smrti u životu razveselilo, ali jeste jedna, i ona je koincidirala sa Reedovim koncertom u Sava Centru gde su idioti hteli da postave mimohod za mrtvog monstruma.


Razmišljam o psima, onim mrtvima i onim živima. I o ljudima. I o svetu. I o dobroti. Bez ambicije da to složim u film. Laurie Anderson je to već napravila perfektno.