30.12.16

The Family Fang

2015.
režija: Jason Bateman
scenario: David Lindsay-Abaire (prema romanu Kevina Wilsona)
uloge: Jason Bateman, Nicole Kidman, Christopher Walken, Maryann Plunkett, Kathryn Hahn, Jason Butler Harner

Jason Bateman, glumac koji voli da igra pametnjakoviće po sitcomima i filmovima varijabilnog kvaliteta, rešio je da podigne ulog i postane reditelj, makar povremeno. U tu svrhu je snimio svoj prvenac Bad Words koji je bio sasvim solidan, ali ne i impozantan. Sa The Family Fang se vidi da je napredovao i naučio neke stvari.


Nešto, međutim, nije još ukapirao. Recimo da promeni direktora fotografije ili makar da mu zapovedi da se makne od smeđih tonova. Jer smeđi tonovi u indie dramici sa primesama komedije o disfunkcionalnoj familiji nisu primer realizma da je život sranje. Smeđi tonovi su sranje sami po sebi. Drugi problem je polu-intrigantna scena sa kojom otvara i obavezna kartica “mesec dana ranije” iza nje, što ostatak filma gura u flashback. Onda pravi flashback momenti postaju flashback u okviru flashbacka, za šta nema valjanog razloga. Istini za volju, oni su dati “in character”, preko amaterskih snimaka i dokumentarca koje naši junaci gledaju sa video-kasete, pa se tu može naći nekakvo opravdanje.
Prava snaga filma leži u odstupanju od standarda. Kada pogledamo disfunkcionalnu familiju, oca i majku avangardne umetnike i njihovo dvoje dece koju su koristili kao statiste, glumce ili rekvizite u svojim performansima između neslane šale i ozbiljnog društvenog angažmana, jasno nam je da njihova disfunkcionalnost nije generička, kakvu inače viđamo po indie filmovima. Onda ćemo i lakše progutati da su se Annie (Kidman) i Baxter (Bateman), nekada Dete A i Dete B u roditeljskim spačkama, nastavili baviti umetnošću, umesto da, kao većina tako sjebane umetničke dece, ganjaju karijeru na igli ili kradu toalet-papir sa benzinskih pumpi.

Međutim, njihovi životi su svejedno sjebani. Ona je glumica koja je u toj fazi karijere da ne može dobiti pristojnu ulogu, a divlji stil života ju je izbacio i iz franšiznih superherojskih nastavaka. On je pisac sa uspešnim prvim romanom, tako-tako drugim i opakim kašnjenjem da ispuni ugovor za treći, što će ga poslati u smeru tezgarenja za novine, poput intervjua sa nekim seljanima koji su napravili puške na krompir i zabavljaju se radeći sranje. Upravo tu se radnja pokreće: Baxter završi u bolnici posle neuspelog William Tell stunta i jedini koji odatle uspeju da ga izvade su roditelji.

Kad on pozove sestru upomoć i kada se familija nađe na okupu, pičvajz je neizbežan. Iako klinci više nisu klinci i preko glave im je sranja, roditelji (u sadašnjosti Christopher Walken i Maryann Plunkett, u flashbackovima Jason Butler Harner i Kathryn Hahn) ih još uvek tako tretiraju, stavljajući svoju umetnost iznad njihovih interesa. Nije ništa novo za indie filmove da propituju etiku umetnosti kada su u pitanju ljudi koji odrastaju u njenoj senci, ali The Family Fang tu nudi još jedno osveženje: ovde se makar u jednom trenutku svetlo baca i na umetničku vrednost takvih eskapada. Nisu, dakle, roditelji genijalci koji su uticali na ceo svet, pa slučajno zanemarili decu na svojoj misiji (jebiga), nego ih određeni krugovi i kritičari smatraju relevantnima, dok ih drugi svode na nivo cirkuske atrakcije i skrivenih kamera, što takođe nije daleko od istine.
Negde na polovini filma imamo još jedan značajan obrat, fino izgrađen i naplaćen. Roditelji nestaju odjednom, baš u danu kada su krenuli na vikend s prijateljima, i film skreće prema misteriji. Da li se stvarno dogodilo nešto nezamislivo (mesto zločina ukazuje na delo aktivnog serijskog ubice) ili je to njihov ultimativni štos? Kako policija traži ubicu, a ne nestale šaljivdžije, na Annie i Baxteru je da ispitaju drugu mogućnost...

Osim inovativnog tretmana disfunkcionalnosti i razbijanja mitova o bogomdanoj veličini umetnosti koja se olako podrazumeva, razlog za pogledati The Family Fang je i glumačka postava. Bateman koji samog sebe režira je otišao više prema dramskom registru, sa kojim nije potpuno neiskusan, ali je ostavio i nešto komičnog kao “filler”. U konačnici, to izgleda dosta dobro. Nicole Kidman je briljantna glumica i to će demonstrirati svaki put kada njen lik ima makar malo dubine i kompleksnosti da joj predstavlja izazov. Na moju veliku žalost, takve uloge ne dobija često. A o Christopheru Walkenu ne treba trošiti reči: on će biti zanimljiv šta god dobio u zadatak. Prirodna aura začudnosti koju ima se savršeno uklapa za ulogu nadrkanog omatorelog umetnika koji nikako da shvati da svet nije briga za njegove provokacije.

Na koncu, The Family Fang je ipak nešto malo više od samo zabavnog filma koji poštuje talenat ispred kamere. Bateman, iako se još ne može nazvati pravim i kompletnim autorom, pokazuje da je na putu da to postane. Možda bi mu bilo lakše bez pojavljivanja i pred kamerom i gajenja persone pametnjakovića, ali nije loše ni ovako, naročito kada dobije vrlo dobar scenario koji vispreno i ekonomično prenosi sve teme iz poznatog romana.