Manchester by the Sea

2016.

scenario i režija: Kenneth Lonergan

uloge: Casey Affleck, Kyle Chandler, C.J. Wilson, Gretchen Mol, Michelle Williams, Lucas Hedges, Kara Hayward, Anna Baryshnikov, Heather Burns, Matthew Broderick

Retko se događa da se o nekom filmu od premijere preko duge festivalske turneje do redovne distribucije stvori takav odium pozitivnih filmskih kritika kao što je to slučaj sa Manchester by the Sea. Iz svega što pročitate, shvatićete kako je to definitivno film godine, jedno od onih velikih umetničkih dela koje govore o tako životnim, ljudskim stvarima i koja su pritom dorađena do u tančine, a to sve opet deluje lako kao perce. I, da se ne lažemo, reč je o zaista dobrom filmu, pažljivo napisanom, slojevitom, vešto režiranom, nabijenom emocijama, divno snimljenom i sjajno odglumljenom. Ali nešto tu fali...

 Osnovna tema filma je život u žalosti i život sa osećajem krivice za tragediju u prošlosti. Iz toga se dalje razvijaju kompleksni porodični odnosi, produbljuju psihološki mehanizmi autodestrukcije i u pozadini se slika profil jedne atipične zajednice ljudi koji su možda svesni da su rođeni gubitnici zbog svoje klase i mesta na kojem su, ali nisu očekivali baš toliko teške šamare na nekim drugim životnim poljima. Da, prokletstvo je živeti na takvom mestu koje može biti istovremeno toliko krasno da bogataši tu grade letnjikovce i tako grozno da te vuče dole, a još veće prokletstvo je vratiti se doma podvijena repa.

Povratnik o kojem se ovde radi je Lee Chandler (Affleck), bostonski domar kojem je jedina zabava nakon napornog radnog dana zaviriti u čašicu i izazvati tuču. Razlog za njegov povratak nije nimalo prijatan: brat Joe (Chandler) mu je umro od posledica srčane mane koja je otkrivena desetak godina ranije. Lee se mora pobrinuti za sahranu i izvršenje testamenta, pa planira da se vrati svom životu u velikom gradu. Zez je, međutim, u tome što mu je brat na brigu ostavio svog sina Patricka (Hedges) koji se ponaša tipično egocentrično za svoju dob: u Manchesteru ima ceo svoj život, školu, drugare, prosečni hokejaški klub u kojem igra i usrani band u kojem svira, i čak dve devojke sa kojima žonglira, a jedini plan za budućnost je popraviti očev ribarski brod za koji ga vežu lepe uspomene, pa selidba u Boston, što se njega tiče, ne dolazi u obzir.

 Pitanje je zašto Lee ne može da podnese povratak u Manchester. Svoj posao može obavljati svugde, a možda može pronaći i nešto bolje. Ali on svoj rodni grad povezuje sa tragedijom koja mu je uništila život i od koje ne može da se oporavi, tim pre što je on za nju sam odgovoran. Stric i nećak će se tako sukobljavati kroz ceo film, iako su obojica u suštini normalni i pristojni ljudi i stalo im je jedno do drugog.

U pojedinim detaljima, Manchester by the Sea je zaista izniman film. Casey Affleck je za sada odigrao ulogu života, a iza sebe već ima vrlo dobrih uloga i možemo se samo nadati da će i u budućnosti imati prilike da radi na ovako zahvalnom materijalu. Slično se može tvrditi i za Kylea Chandlera, dok je Michelle Williams još jednom demonstrirala emotivne dubine u koje se može upustiti, a Gretchen Mol da je sa pravim materijalom sasvim solidna glumica. Otkrovenje filma je i mladi Lucas Hedges (Moonrise Kingdom), po prvi put u nečemu tako kompleksnom i uglavnom nepojmljivom za momka njegovih godina. Za sve to se možemo zahvaliti Lonerganovom veštom pisanju (odrastao u porodici psihologa, a kasnije pisao za teatar i za film) i daru za rad sa glumcima, da ih lakom rukom usmerava u željenom pravcu.

 Nadalje, Manchester by the Sea takođe ima emotivne vrhunce kakvi se retko viđaju na filmu, a koji ne deluju veštački i prenaglašeno. Ono što gledamo su tragedije, njihovi uzroci i posledice, bez trunke melodrame i naslade. Lonergan takođe vrlo dobro poznaje stvarni život, pa se u takvom okruženju ne služi štakama i filmskim klišeima, nego ih vrlo vešto razbija. Zašto žalujući brat ne bi bio drkadžija prema nećaku sa kojim se ne slaže i zašto se sin ne bi ponašao kao budala (i) nakon očeve smrti kada ga spoznaja nije (još) lupila punom snagom? To će delovati kao neumesni humor samo nekome ko zaista misli da su tuga i žalost uniformna stvar.

Međutim, film ima neke svoje probleme preko kojih se ne može tako lako preći. Prvo i osnovno, iako je izuzetno liričan i elegičan, što će reći snažan, film od preko dva sata ima poteškoća da uhvati ritam i može od početka delovati tromo i naporno. Drugo, iako je radnja smeštena u uzak krug ljudi, stiče se utisak da zahvata preširoko i stalno očekujemo još nešto ili još nekog. Treće, dok nam se početak nakon znakovite uvodne scene čini kao sasvim logičan, kraj je nekako arbitraran, mogao se dogoditi i ranije, a film je mogao i trajati još duže, a bilo koji od dinamičkih akcenata bi bio jednako dobro mesto. I konačno, nije baš najjednostavnije uhvatiti šta je glavni tok, a šta flashback, bar ne u prvo vreme, pošto odrasli glumci izgledaju skoro isto u vremenskom periodu od desetak godina, a jedne i druge scene su stopljene. Mogu da shvatim zašto je to tako i koja se poruka iza toga krije, ali to svejedno nije baš “user-friendly”, ako me razumete.

 Međutim, to su samo detalji i sitna iskliznuća, ne i glavni razlog zašto prosudbe o Manchester by the Sea kao filmu godine smatram neozbiljnim. Filmu, naime, očajnički fali “X Factor”, ono nešto nedodirljivo i neuhvatljivo što ga čini toliko boljim od konkurencije i dugoročno pamtljivim. Daleko od toga da je reč o podilaženju publici ili sličnoj kalkulaciji, Manchester by the Sea je vrlo pažljivo osmišljen i urađen film, ali mu svejedno fali duša i, zvučaće blasfemično, svrha. Zašto mi gledamo životne muke tih ljudi koji su isto tako nesavršeni kao mi, koji su nam zbog toga nekako bliski, a opet daleki? Čisto sumnjam da mogu sebi i vama odgovoriti na to pitanje.