Voyage of Time: Life's Journey

2016.

scenario i režija: Terrence Malick

narator: Cate Blanchett

Čudni su putevi Terrencea Malicka, od prva dva izuzetna filma, preko profesure i pauze u radu od 20 godina, do progresivno hermetičnijih filmova razorene naracije i maničnog tempa od skoro pa filma godišnje. I još je nekoliko u najavi za godine koje dolaze. Genije koji je shvatio da mu je vreme na Zemlji ograničeno, pa žuri da kaže sve što ima, ili matori smarač koji je sve svoje već rekao, pa se besomučno ponavlja, bulazni i naklapa? Pa... Za Malicka tvrdnja o uglu gledanja od kojeg zavisi i ugao crtanja važi više nego za bilo kog drugog savremenog autora.

To nije bilo uvek tako, Badlands je možda najsuvereniji debi ikada, Days of Heaven je uneo pravu emociju u melodramu, The Thin Red Line i The New World su nekome seli više, nekome manje, ali su nedvojbeno kvalitetni filmovi. The Tree of Life je prelomnica, sa Palmom u džepu ili bez nje. Tri sata tlapnji, šapata i utišanih vriskova koji su se meni tek na samom kraju složili ne samo u nešto smisleno, nego i briljantno, ali imam razumevanja za one koji su se putem izgubili ili odustali. Sa To the Wonder me je izgubio, da bi me sa The Knight of Cups ponovo dobio, i pored njegove “trademark” naracije u šapatima, misticizma i pogleda u prazno. Ovogodišnji “back to back” filmovi 90-minutni Voyage of Time (koji je makar na kratko vreme bio izgubio pretenciozni podnaslov Life’s Journey) i njegov 40-minutni IMAX parnjak ne zavise samo od predrasude autora, nego možda još više od njegovog trenutnog raspoloženja.

Istini za volju, Malick se tom temom, kosmologijom, geomorfologijom, evolucijom, pa i istorijom ljudskog društva, bavio u svom drugom “addagio” stavku simfonije zvane The Tree of Life i ta sekvenca je bila predmet oprečnih mišljenja, debate, pa čak i sukoba u filmskoj kritici. Razlika je samo u tome što je tamo na tome poentirao za potrebe filma u sceni sa dinosaurusima. Ovde u suštini nije bilo potrebe za poentom, pa čak ni provokacijom.

Zbog toga će vas replike koje ispaljuje naratorka Cate Blanchett verovatno ozlojediti odmah na početku kada kaže: “Majko.” Kojoj se Majci obraća? Majci Zemlji? Majci prirodi? Bogu iz Dogme, ćaknutoj curi koju igra Alanis Morisette? A tek dalje replike, eliptične rečenice tipa: “Zašto si me napustila?” ili “Ti daješ, tako nesebično daješ.” I sva ta pretenciozna mistika, sav taj new age, često montiran ne samo preko snimljenih scena koje se bave genezom Kosmosa, Zemlje i Života, nego i trenirano amaterskih dokumentarnih snimaka ljudi u nedaćama. O čemu on zapravo govori? O Palestini? O ratu? Siromaštvu? Raku? Drogama? Surovosti? Nije li ona inherentna?

Da, u redu, njegovi začudni fazoni, neka mu. Možda je najbolje da se isključimo i posmatramo sliku, istu onu koju smo posmatrali u The Tree of Life, samo dorađeniju, CGI otporan na starenje i da slušamo muziku Arva Pärta. Ali imali smo Koyaanisqatsi, potpuno lišen komentara, apstraktan, i Malick sigurno nije radio njegovu kopiju, ali zašto je onda, do vraga, reciklirao samog sebe? Da bi sebe prevazišao? Da bi menjao kontekst? Možda je stvarno bolje u ovu avanturu ući isključenog mozga, gledati slike, slušati zvuk i ostati zadivljen lepotom.

Međutim, postavlja se pitanje kako i u kojim uslovima ovo gledati. Napušen kod kuće, kao dokumentarce o svemiru na National Geographic ili ipak na velikom platnu gde su boje impresivnije, a muzika glasnija. Gledati ovu verziju sa prijatnim glasom Cate Blanchett ili sačekati kraću, impresivniju IMAX verziju i okušati sreću sa Bradom Pittom? I čemu IMAX verzija osim zbog IMAX-a kao takvog, kada je originalna sekvenca u The Tree of Life trajala otprilike toliko? Okej, živi bili pa videli, nisam pametan, posebno ne da govorim napamet.

 A zašto bi me neko stavljao u tu situaciju i zašto bih na to pristao? Zato što može. Zato što sme. Zato što je Terrence Malick. Zato što ću pogledati sve što on potpiše, pa makar lupao glavu šta o tome misliti, a šta pisati. Ostalima na volju.