21.12.16

Bite

2015.
režija: Chad Archibald
scenario: Chad Archibald, Jayme Laforest
uloge: Elma Begović, Annette Wozniak, Denise Yeun, Jordan Gray, Lawrene Denkers

Glasno najavljivan na respektabilnim portalima, horor i ne-horor usmerenja, Bite je u konačnici došao kao lagano razočaranje, iako je i dalje bolji od dosta onoga što se pod etiketom horora distribuira ovih godina. Ne očekujte, dakle, klasičnog Cronenberga samo zato što se pročitali etiketu “body horror”. A i kad smo kod etikete, ni nje se ne treba držati kao pijan plota.

Posebno na početku filma koji deluje kao još jedan “found footage” u kojem ovom prilikom imamo ženske na devojačkoj večeri negde dole južno. Casey (Begović) se udaje za bogatog i prosperitetnog tipa (Gray), ali nije baš sigurna, te njegova mama (Denkers) je ne voli, te on je suviše pod njenim uticajem, te nema seksa pre braka, te ovo, te ono. Njene prijateljice Jill i Kirsten (Wozniak i Yeun) imaju svaka svoju teoriju i rešenje, ali odluka je na Casey. Odmor, međutim, postaje čudan kada oko njih počne da se vrzma lokalac sa kojim je Casey možda završila u krevetu, a možda i nije. Ali pravi pakao za nju tek sledi kada se vrati kući, a počinje prilično nevino još na odmoru sa ujedom insekta...

I tu počinje onaj deo filma koji se uslovno može nazvati telesnim i psihološkim hororom. Casey se usled ujeda menja iznutra, a polako i na van. Počinje sa fizičkom slabošću, gađenjem na regularnu hranu i osipom / gnojem na mestu ujeda, a nastavlja se sa porivom da nekome presudi kiselinom, polaganjem jaja itd. Zapravo je šteta što taj deo traje samo do prve žrtve i što nije razrađeniji. Citira se tu (hm, krade) Cronenberg, međutim potencijal da se dostigne The Fly nije ni blizu iskorišten. Čak i na planu efekata poput maske i šminke Bite nije impozantan, sluzavo je to i lepljivo, ali nas neće ostaviti bez daha.


Pravi problem je užasno retrogradni, konzervativni konteskt. Sama mogućnost da Casey ispašta zbog seksa pre braka je za osudu, ideja da bolest dolazi iz strane zemlje je postulat ksenofobije, a pod-zaplet sa prijateljicama i njihovom petljancijom oko njenog frajera je naprosto glup, a da ne govorimo o tome koliko je njegov lik jebeno suvišan i besmislen i koliko bi efektniji bio da ga ima samo u off-u. Bite propagira one priproste klišee braka, porodice, muškarca koji zarađuje i žene koja sedi kod kuće i planira venčanje, a svaku devijaciju od te malograđanštine osuđuje. I čini se da mu je to osnovna tema, dok je “body horror” poslužio kao jedan od instrumenata.