7.12.16

Compte tes blesseurs / A Taste of Ink

2016.
Scenario i režija: Morgan Simon
Uloge: Kevin Azais, Monia Chokri, Nathan Willcocks, Julien Krug, Selim Aymard, Cedric Laban


Mladost. Živost. Nova energija. Tetovaže. Hardcore muzika. „Fuck you“ stav. I zapravo mnogo više srca, osetljivost i emocija nego što se to da naslutiti po ekstremnom imidžu. Uostalom, kako protumačiti uvodnu scenu u kojoj našem junaku Vincentu (Azais) njegov prijatelj i tattoo majstor radi portrete majke i oca na svakoj strani vrata? I kako protumačiti scenu u kojoj pevač stranog i verovatno bitnog sastava drži govor o samoubistvu kao drugom najčešćem uzroku smrti kod mladih ljudi i nudi razgovor kao pomoć svima kojima treba? Kako protumačiti naslov koji je zapravo tetovaža preko celih Vincentovih grudi. Hardcore ne znači biti neosetljiv, nego čvrst, ispravan i pravedan.
A Vincent je svakako osetljiv ili makar u osetljivom periodu. Njegova majka je umrla od raka pre nekoliko meseci, otac (Willcocks) ga u svakoj prilici nipodaštava, a kao šlag na torti prijavljuje da ima novu devojku. Sama ideja toga se Vincentu nikako ne sviđa, ali ispostavlja se da Julie (Chokri) nije ni u kojem slučaju loša i neosetljiva osoba. Nije čak ni nezanimljiva, što bi se dalo pomisliti zbog posla kasirke koji obavlja. Ona je, kao i Vincent, ranjena duša koja je verovatno nekada ranije imala svoje snove koji su se izjalovili.
Zapravo nam je čudno šta bi takva osoba tražila sa neveselim udovcem koji uglavnom nema smisla za humor, koji kuka o težačkom životu, žali za kolonijalnim Alžirom koji nikad nije video i kuka na moderna vremena gde se “izbor svodi na coca colu i pepsi“. Emotivno i svetonazorski, njoj bi Vincent bio bolji partner. I između njih se gotovo instantno rađa seksualna tenzija, pa umesto sub-kulturnog, generacijskog filma dobijamo porodičnu komornu dramu, u nameri autora potresnu, ali zapravo više bizarnu.
Motiv oca i sina koji se zaljubljuju u istu osobu nije nimalo novi u kinematografiji, ali situacija, ma kako delovala intrigantno makar kao misaoni eksperiment, zapravo je sama po sebi neugodna. To po pravilu rezultira neugodnim filmovima koji su uz to često i izuzetno neukusni, bilo da odlaze u krajnost melodrame ili sprdnje. Uostalom, i sam Morgan Simon, autor nekoliko nagrađivanih kratkih filmova se te teme dotakao u Essaie de mourir jeune i to je dosta bolje izgledalo svedeno na jednu prostoriju, rođendansku zabavu koja se pretvara u košmar i 20 minuta trajanja. Compte tes blesseurs je verovatno zamišljen kao razrada toga, ali transfer na dugi format nije bio tako gladak.
Pored neprijatnosti koja ne ide nikuda i čak nam ne otkriva ništa više o likovima i njihovim unutarnjim životima, film nudi malo toga. A ni razrešenje intonirano kao izjava, a zapravo bizarno u tome ni najmanje ne pomaže. Međutim, Morgan Simon, ma kako nevešt bio u pričanju priče, dosta bolje stoji sa tehničkim aspektima režije. Ima on dugometražni film u sebi, ali to nije ovaj film.