15.12.16

Kill Your Friends

2015.
režija: Owen Harris
scenario: John Niven (prema svom romanu)
uloge: Nicholas Hoult, James Corden, Georgia King, Edward Hogg, Craig Roberts, Jim Piddock, Joseph Mawl, Tom Riley, Rosanna Arquette, Moritz Bleibtreu

Radeći posao koji radim, posao koji se svodi na gledanje sranja i dobrih filmova u (nadam se) jednakim količinama, sa racionalne strane kapiram da u današnje vreme nisam nikakav “čuvar kapije”, “odvajač žita od kukolja” ili arbitar dobrog ukusa. Sranja se snimaju, uvek su se snimala i uvek će se snimati i ljudi će ih pod određenim uslovima gledati, ma šta napisao ja ili neko upućeniji, pametniji ili više pozicioniran od mene. Nema to veze ni sa novim medijima, ni sa “viškom demokratije” u kojoj se stručnjak i diletant čuju jednako glasno, takvo je naprosto stanje stvari. To moj posao čini izlišnim, pa se svojski trudim da zažmurim na jedno ili oba oka i ostanem uveren da svojim pisanjem nekome ipak pomažem.


Suština nije ni moja ogorčenost ni cinizam kojem ponekad pribegavam. Suština je sistemski cinizam ugrađen u nešto što se zove industrija. Taj cinizam se ogleda u “anything goes” stavu i podređivanju kvaliteta ne samo tržišnoj vrednosti proizvoda, nego pre svega potencijalu da se isti proda, ako je moguće svakome i što skuplje. Kažu da svaka roba ima svog kupca i to stoji kada je reč o filmskoj industriji, pa zašto isto ne bi važilo i za muzičku kojom se film Kill Your Friends bavi.
Mesto radnje: London, vreme: 1997. godina. Tony Blair se spremao da preuzme kormilo britanske vlade od dosadnih konzervativaca obećavajući novu, cool Britaniju. To mu je pošlo za rukom između ostalog i zbog skoro plebiscitarne podrške koju je uživao na pop/rock sceni, a koja je, za razliku od britanske politike, bila živa, diverzifikovana, spremna da ide u nove pobede i da, ako treba, iskopa nešto staro, prelakira ga i ispolira. Blair je preživljavao 10 godina služeći se kojekakvim trikovima i radeći nešto dobrih stvari, scena je živa i danas u već ko zna kojem po redu izmenjenom obliku, a šampanjac i kokain iz te 1997. godine su do sada izvetrili, a i kad su bili sveži u ustima i nosevima onih koji su slavili, zapravo su bolje funkcionisali kao prašina bačena u oči. Jer posao je posao, princip je isti, sve su ostalo nijanse, što reče pesnik.

Dakle, nađi izvođača koji može postati žestoko popularan, ambicioznost je bitnija od kvaliteta, brzina je vrlina, a snaga bez kontrole ne znači ništa. Sve može i sve valja ako će rulja to progutati, danas si pukovnik, sutra pokojnik. Odluke se donose u deliću sekunde i jedan poziv menja sve. Takav svet u romanu i scenariju koji je napisao prema vlastitim iskustvima iz muzičke industrije kreira John Niven i u takvom svetu obitava naš/njegov protagonista Steven Stelfox (Hoult), menadžer za privlačenje izvođača i njihovo dalje razvijanje u jednoj od britanskih muzičkih kuća.

Njegov cinizam je sveprožimajući, za njega je i Oasis “grupa baraba sa pesmaricom The Beatles” i on je pod pritiskom da iskopa ili stvori novi hit. Bio to gnusni nemački techno, varijacija na temu Spice Girls sa još manje talenta i stila ili novi indie sastav, svejedno. Cilj je preživeti, pa onda i pobediti. A za pobedu je ponekad potrebno ne samo zaklati neprijatelje i konkurente, kako to nalaže self-help knjiga koju čita, nego i izdati i potamaniti prijatelje. Čovek je čoveku vuk, šefovi su glupi kao tocilo, balavci spemni da uskoče, policajac (Hogg) ga ucenjuje za jedno, sekretarica (King) za drugo, a novi nadređeni je sam arhi-neprijatelj (Riley). Međutim, naoružan nihilizmom, makijavelizmom i proverbijalnim (ponekad i pravim) nožem koji je spreman da zabije u nečija leđa, Steven je na srednje-duge staze rođeni pobednik.
Ako vas to podseća na nešto kao American Psycho ili Filth, čak i na The Wolf of Wall Street, na pravom ste tragu: Kill Your Friends je takav komad filma od početka do kraja i to ga u konačnici koči da bi bio bolji. Sve što nudi smo gledali nekoliko puta, ranije i rekao bih u boljem izdanju, dok je ovo samo derivat, solidan i elementarno zanimljiv, ali... Lako i za moralnu komponentu, odnosno odsustvo iste jer (dosledno, nema šta) ceo film pratimo iz pozicije našeg junaka koji je psihopata. Lako i za ublažavanje tona iz knjige (homofobija, rasizam, seksizam i šta sve ne su prilično smanjeni) bez čega ne bi bilo filma u normalnoj distribuciji. Lako, u krajnjoj liniji, i za nekoliko prilično neukusnih šala koje su, istina, potpuno “in character”. Centralni problem koji ide ruku pod ruku sa derivativnošću i dolaskom pred kraj banketa je i činjenica da nihilistički ton ostaje isti, pa film prema kraju zbog toga postaje zamoran sa forama i fazonima na isti kalup.

No, ima to svog šarma i zapravo ga nije dosadno gledati. Režija koju potpisuje veteran televizije i debitant u formatu bioskopskog filma Owen Harris je kompetentna i živahna, detalji vezani za period su odrađeni solidno, a većinu posla odrađuju glumci. Nicholas Hoult je nakon Fury Road neka vrsta zvezde u usponu, ali se kao glumac i dalje traži. Možda se ovde pronašao kao beskrupulozni manipulativni ljigavac, pošto mu je to uloga sa najviše ličnosti od filma koji ga je proslavio. Ostatak ekipe iz firme, konkurencije, muzičara itd. uglavnom su jednodimenzionalni likovi, interpretirani solidno toliko da ne budu dosadni i kao takvi čine živahan mozaik. Izuzetak je Georgia King u ulozi zavodljive i dvolične sekretarice koju je zadovoljstvo gledati. Nešto jače face, poput Moritza Bleibtreua koji igra nemačkog perverznog techno “umetnika” i Rosanne Arquette u ulozi newyorške novinarke, imaju cameo uloge, dovoljne da začine film, ali nedovoljne da sami zablistaju.
A muzika kao adut filma? U izboru Junkie XL-a (kao i Hoult, poznat po svom radu na Fury Road) možemo čuti sve ili skoro sve relevantne izvođače perioda i njihove hitove, od brit-popa do The Prodigy, Chemical Brothers i ostatka elektronike koja se spremala da preuzme scenu. Istini za volju, simbolika sa Radioheadom i njihovom pesmom Karma Police u sceni Steveovog karijernog dna je banalna i stoga promašena, a u režiji prenaglašena do karikaturalnosti. Ali sve u svemu, nostalgičarima i uopšte savremenicima pomenutog perioda, takav soundtrack, uz ispaljivanje raznih imena kroz ceo film, može oživeti neka sećanja.

I hajdemo upravo tu završiti. Jer ako krenem sa 90-ima kao mojim formativnim godinama, muzikom tog perioda od koje sam neki deo otkrivao u to vreme, drugi nešto kasnije, a treći mi nikada nije legao i svim kulturološkim i političkim implikacijama iste u zavisnosti od geografskih širina i dužina, nikada neću završiti. I tako me je jedan osrednji film koji ne donosi ništa novo i potvrđuje besmislenost mog i još nekih poziva naterao da razmišljam o nečemu potpuno drugom. Čudan osećaj...