8.12.16

The Void

2016.
scenario i režija: Jeremy Gillespie, Steven Kostanski
uloge: Aaron Poole, Ellen Wong, Kathleen Munroe, Kenneth Welsh, Daniel Fathers, Art Hindle


Kanadski filmski kolektiv Astron-6 koji svoju inspiraciju vuče saraznih strana horor-filmskog spektra je manje ili više redovna pojava na pre svega severnoameričkim žanrovskim festivalima i dobija zasluženu pažnju od specijaliziranih medija još od prvih, no-budget, trash naslova Father’s Day i Manborg koji su na predivno cheesy način štovali klasike žanra. The Editor je ipak bio nešto zahtevniji koncept, giallo film o giallo filmu sa već polu-pristojnim budžetom i kakvim-takvim planom dalje od dobrog zezanja.
Je li The Void je korak dalje za kolektiv ili korak prema njegovoj razgradnji, vreme će pokazati. Pod punom autorskom kontrolom samo dvojice članova Astron-6, The Void je postao neka vrsta festivalske srećice i u Evropi. Možda iz radoznalosti prema favoritima iza kojih stoje Austin Fantastic, možda zbog globalno ispraćene Indiegogo kampanje koja se nije svodila na klasični “crowdfunding” za film, nego su sredstva nakupljena na taj način bila namenjena “creaturima” i praktičnim efektima, The Void je došao na naš kontinent sa dobrim glasom o sebi.
Sa te strane, The Void je starovremenski impresivan film, nimalo stidljiv prema krvi, utrobi i gadosti. Monstrumi su elaborirani, a efekti impresivni i ostavljaju trajni utisak na nivou mnogo dubljem od površnog “wow” efekta. Znajući profesionalne biografije Gillespieja i Kostanskog, odnosno njihov angažman u scenografiji, odnosno masci, tako nešto ne treba ni najmanje da čudi. Prilično dobra gluma od strane relativno prepoznatljivih američkih i kanadskih glumaca, premda su njihovi likovi tipski, površno motivirani, svakako je plus. Jednostavno rečeno, krvavo je, prljavo i brutalno, daju se iščitati citati iz literature i filmskih žanrovskih klasika. The Void zaista izgleda kao put direktno u pakao i zaista je materijal za uživanje svakom horor-fanu.
Pa ipak, The Void nije nešto što bez ograde mogu nazvati dobrim filmom i razlog za to su njegova priča i scenario. Lako za plošne likove, blentave dijaloge i generalni utisak da se radi o nečemu urnebesno glupavom, iako to verovatno nije tako zamišljeno. Preživljiva je čak i kupovina vremena sa negativčevim monologom na kraju u kojem on sve objašnjava nepotrebno opširno, a opet nedovoljno smisleno.
Glavni problem je, što se mene tiče, preterivanje u želji da se izbegne onaj “too little, too late” efekat koji dosta često otupljuje moderne horore. Ovde se odlazi u drugu krajnost, “too much, too early”, pa film ne samo da deluje sprinterski hektično i pretrpano, već u pola sata uspeva da potroši ama baš svaki adut i “trope” kojeg se uhvatio. Zbog toga nisam rekao ni reč o radnji, i zbog toga ću samo navesti otprilike šta je sve tu utrpano. Imamo i bolnicu u ruralnim predelima pred napuštanjem ili preseljenjem, bolničko osoblje bez potrebnih kvalifikacija, junaka u problemima, njegovu ženu za kojom još pati, psihopate sa puškama, sektaše kao pretnju iz vana i monstruma kao pretnju iznutra.

 Jednom kada se svi ti aduti otkriju, ostaje nam samo da sledimo relativno linearni put u lični i opšti pakao i gledamo kako se sve od izloženog uklapa u neku polu-smislenu priču (vrlo prigodno, inače). Zapravo, hteli mi to ili ne, moramo se fokusirati na tehnikalije koje su perfektne, ali ipak nedovoljne da bi u potpunosti sakrile slabu priču. Sad, zabavno je to za jednu festivalsku projekciju ili uopšte jedno gledanje, ali nije za više od toga.