kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija:
David Mackenzie
scenario:
Taylor Sheridan
uloge:
Chris Pine, Ben Foster, Jeff Bridges, Gil Birmingham, Malin Ireland
Na
papiru sve deluje genijalno: scenario potpisuje Taylor Sheridan
(Sicario), za režiju je zadužen David Mackenzie (Starred
Up), Peter Berg (Lone Survivor) je otpao iz kombinacije za
režiju, ali je ostao kao producent, muziku su izabrali / napisali
Nick Cave i Warren Ellis, a glumačku postavu sačinjavaju mlađi
glumci Chris Pine i Ben Foster, pojačani živom legendom Jeffom
Bridgesom. Tema braće koji pljačkaju banke je u suštini žanrovska,
ali i potencijalno angažirana u svetlu političke i
socijalno-ekonomske situacije, lokacije ruralnog Teksasa atraktivne i
višeznačne, a očekivana doza samosvesnog humora bi svakako malo
začinila stvari. Prema svim najavama, ovo bi mogao biti No
Country for Old Men post-krizne Amerike i Mackenzie i Sheridan se
očajnički trude da to bude tako.
Sheridanu
se mora priznati da ume postaviti priču, razjasniti okolnosti i
pohvatati sve konce na logičan i uverljiv način, te da svoje likove
hrani urnebesno humornim replikama koje su u potpunosti “in
character” za njih. Priča o dva brata, nesrećnom introvertu
Tobyju (Pine) i sociopatskom bivšem robijašu Tanneru (Foster) koji
nakon majčine smrti pljačkaju banke kako bi sačuvali porodični
ranč mogla je otići i u pravcu pritupastog B filma, ali ovde to
naprosto nije slučaj. Njihova motivacija je besprekorna, postupak i
logika pregledni do tančina, a ideja da opljačkanim novcem plaćaju
dugove istoj banci je snažna politička izjava. To da su im za
petama džangrizavi, stari “ranger” pred penzijom Marcus
(Bridges) i njegov partner polu-Indijanac, polu-Meksikanac Alberto
(Birmingham) kojeg Marcus konstantno izbacuje iz takta rasističkim
humorom je odličan i oproban filmski štos koji osigurava gledanje
sa punom pažnjom.
Mackenzie
tu dodaje izuzetno oko za detalj, toliko da je svaka scena vrhunska
minijatura u kojoj je humor sjajno tempiran, ritam je uspostavljen i
ne narušava se, pa sve logično teče. Još više od toga, Mackenzie
je izuzetno pozoran na situacione scene koje bi u drugim filmovima
poslužile samo kao intermezzo. Ovde su to prelepe vožnje kamerom
(fotografiju potpisuje Giles Nuttgens) koje hvataju stanje duha u
gradićima i na farmama pored puta u teksaškoj nedođiji, sa
grafitima i reklamama koje govore više od 1000 reči, praćene
melanholičnim country melodijama na violini. Izuzetno je sa kojom
preciznošću i sa kojim osećajem jedan stranac, Britanac, koji je u
Americi provodio samo kratke vremenske periode, secira stanje duha
nacije u osetljivom političkom, možda čak i istorijskom trenutku.
Glumci
su takođe izvrsni. Chris Pine i Ben Foster su precizno vođeni i
njihovi potencijali su iskorišteni do maksimuma, a njihova bratska
dinamika je apsolutno uverljiva. Sa druge strane, Jeff Bridges izvodi
svoju improvizaciju koja nesumnjivo podseća na ulogu Roostera
Cogburna kod braće Coen u filmu True Grit (kada zamenite
automobile konjima, ruralni triler postaje western), a Gil Birmingham
ga u tome sjajno prati. Svaka scena ponaosob nam uz njih četvoricu
donosi i po nekoliko izuzetno pamtljivih epizoda: lajave ili
prestrašene bankarske službenice, uslužne ili besne konobarice,
kauboje bez konja, ali sa pištoljima i Indijance u kazinu.
Da
nije jednog jedinog problema, Hell or High Water bi bio u vrhu
filmova snimljenih ove godine. Da ne okolišam, u pitanju je svejedno
vraški zabavan i napet film na koji svakako valja potrošiti vreme.
Međutim, taj jedan problem u potpunosti ruši njegov kredibilitet.
Reč je o tonalnoj nekonzistentnosti koja ga sprečava da bude bilo
nepretenciozni, citatni zabavni triler, bilo snažna izjava o stanju
u društvu. Naprosto, komični momenti narušavaju ozbiljnost izjave,
a ozbiljne opservacije sa odgovarajućom akcentuacijom u potpunosti
ubijaju polet onih komičnih, pa film ostaje rastrzan između ta dva
pola.
Onaj
nalepljeni Albertov monolog o tome da se belcima sada događa ono što
se događalo njegovim precima, samo bez direktnog mešanja vojske
(dalo bi se raspravljati i o tome), pomoću banaka, pa nemaju koga da
krive, jednostavno deluje bedasto i pretenciozno u oba konteksta i
služi kao potvrda onoga čega smo se pribojavali od recimo treće
pljačke i hora staraca u kafani koji opravdavaju postupke braće.
Taylor Sheridan “igra za raju”, navija za malog čoveka i to ne
može da sakrije ili makar podvede pod nekakvu pristojnost. On sa
svojim scenariom ima naivne ambicije da bude narodni tribun, a
Mackenzie mu tu svesrdno pomaže sa svojim ne tako diskretno
izrečenim opservacijama, svodeći film na laganu zabavu s jedne i
teškorukašku parolu s druge strane.
Postoje
filmovi koji uspevaju da nasmeju, zaintrigiraju i prenesu poentu ili
stav. Postoje filmovi koji ako već ne mogu da promene društvo,
barem mogu da objave njegovu smrt i da trulež nazovu pravim imenom.
Jedan od njih je i nedvojbeni uzor za Hell on High Water,
pomenuti No Country for Old Men. Ali iza njega stoje braća
Coen i u pitanju je žestoka adaptacija Cormaca McCarthyja, njegovih
elaboriranih razmišljanja, osebujnog, ali glomaznog diskursa i
estetike ne-događajnosti koja se teško prebacuje na filmsko platno.
Hell or High Water nije to, iako se vraški trudi, ili čak
baš zato što se toliko trudi. To je prilično dobar i zabavan film,
“movie”, ali nije filmsko remek-delo, “a piece of cinema” što
želi biti.
No comments:
Post a Comment