24.12.16

The Girl with All the Gifts

2016.
režija: Colm McCarthy
scenario: Mike Carey (prema istoimenom vlastitom romanu)
uloge: Sennia Nanua, Gemma Arterton, Glenn Close, Paddy Considine, Fisayo Akinade, Anthony Welsh, Anamaria Marinca

Verovatno je odluka festivala u Locarnu poznatog po vrlo artsy ukusu da ovogodišnji film otvaranja bude u potpunom neskladu sa reputacijom festivala bila šokantna za mnoge. The Girl with All the Gifts je žanrovski film, zapravo klasična “young adult” konfekcija u formi distopije sa dodatkom zombi-virusa (pardon, gljivične infekcije) kakvu u suštini dobijamo na repertoaru nekoliko puta godišnje.


U pitanju je, dakle, težak derivat vrlo poznatih stvari. The Girl with All the Gifts izgleda kao spoj dva bez sumnje značajna britanska postapokaliptična filma koja su me u svoje vreme ostavila potpuno ravnodušnim ili čak blago iziritirala. Jedan od njih je Boyleov 28 Days Later kojem se mora priznati kinetičnost i svežina ideje o brzim, agilnim i agresivnim zombijima, ali koji van toga nudi vrlo malo toga smislenog, a naročito komentara. Drugi je Children of Men Alfonsa Cuarrona kojeg je kritika dočekala sa ovacijama, vizuelno izuzetno atraktivan portret evropske postapokalipse, ali u suštini pretenciozan film koji skoro ničim ne potkrepljuje stav da govori o nečemu izuzetno novom, mudrom i važnom.
  The Girl with All the Gifts uzima od oba filma ponešto, i vizuelno i na planu priče, pa i njihovu ispražnjenu suštinu provučenu kroz literarnu obradu, pa tek onda i kroz filmsku. To što je scenario napisao sam romanopisac koji pre toga nije ostavio značajniji trag u svetu filma znači da se trudio da zadrži manje-više sve što je gurnuo i u roman. A ni izbor veterana televizijskog zanata Colma McCarthyja kome je ovo tek drugi bioskopski film ne uliva puno poverenja s dobrim razlogom. The Girl with All the Gifts deluje naprosto odrađeno, sa svim poštapalicama na za to predviđenim mestima i apsolutno očekivanom vizuelizacijom oslonjenom na toliko puta viđene postupke u drugim filmovima, te nimalo nadahnuto.

Naslovna junakinja je Melanie (Nanua), desetogodišnja devojčica koja odrasta u ćeliji u nekakvom vojnom postrojenju. Svakog jutra ona prolazi kroz isti ritual buđenja, sedanja u invalidska kolica, vezivanja glave i udova, te odlaska u školu. Jedinu nežnost oseća prema svojoj učiteljici Helen Justineau (Arterton), intelektualno je stimulira doktorica Caldwell iz istog postrojenja (Close) koja joj daje zagonetke poput “Schrodingerove mačke”, dok je strah i trepet narednik Parks (Considine).

E, da, Melanie je, kao i njeni vršnjaci pogrdno nazvani “abortusi” uz to i krvožedni zombi željan ljudskog ili bilo kakvog svežeg mesa. Možda je ona karika koja nedostaje za vakcinu koja bi spasila čovečanstvo, a možda su svi ti klinci (saznaćemo poreklo njihove vrste i zašto nisu potpuno odljuđeni kao drugi zaraženi, a objašnjenje je glupavo na nivou Bladea) samo novi korak u evoluciji. Bilo kako bilo, jednom kad Melanie uspe da pobegne iz postrojenja pod napadom, ona nastavlja put sa Učiteljicom, Ludom Naučnicom i Vojničinom i još par Vojničića...
Likovi troje profiliranih odraslih ljudi u njenom životu su “trope” i tu nema zbora. Njihovom razradom se niko nije pozabavio, a glumcima je ostavljeno da se snađu. Gemma Arterton igra na empatičnu crtu koju je i ranije znala pogoditi, no ne uspeva da time produbi lik. Paddy Considine je solidan kao vojnik, zapravo običan čovek u neobičnim okolnostima kojem su mehanizmi odbrane simulacija autoriteta i pokušaj humora. Glenn Close je predivno teatralna kao uvek kada je uloga pogodi, ali problem sa njenim i ostalim likovima je pokušaj da ih se ubaci u realistični kontekst i sivu zonu između dobra i zla, a takvi jednostavni tipovi su efikasniji ako su karikaturalni. Uz to, film nemilice troši svoje epizodiste svodeći ih na scenu-dve, a osim relativno prepoznatljivih britanskih glumaca, žrtva je i Anamaria Marinca koju smo gledali po rumunskim festivalskim filmovima, a koja se sada bori na sve načine da ostvari internacionalnu karijeru.

No, lako za ostale likove, ali šta ćemo sa Melanie? Da, elementarno nam je simpatična sa dečijom naivnošću, pronicljivošću i znatiželjom, kao što možemo prepoznati hrabrost i lidersko držanje. Ali, koji je njen stav o svetu? Ko je i šta je ona zapravo, čovek, zombi ili neka nova evolucijska forma i kome je i zašto verna? Pitanja njenog identiteta jesu verovatno centralna za film i verovatno su jedini njegov kontekst, ali ona svejedno ostaje nedorečena.

Tako bledunjav i mlak, The Girl with All the Gifts ima, potpuno logično i očekivano, još jedan svoj greh. Film nema stav, čak ni natruhe istog, a poveznice sa stvarnim svetom možemo slobodno učitavati po sistemu “anything goes”. Džabe onda simbolika u ranoj fazi filma sa grčkom mitologijom (Pandorina kutija) i pomenutim misaonim eksperimentom. Džabe i dihotomija između prirođenog i naučenog oko čega se sukobljavaju naučnica i učiteljica. Naslov je dovoljan putokaz, možda čak i spoiler. U ovoj konfekciji jednostavno nema dubine i još gore je kada se predstavlja da je ima.