29.12.16

L’attesa / The Wait

2015.
režija: Pietro Messina
scenario: Pietro Messina, Giacomo Bendotti, Ilaria Macchia, Andrea Paolo Massara (prema drami Luigija Pirandella)
uloge: Juliette Binoche, Lou de Laage, Giorgio Colangeli

Kada bi se L’attesa očistila od kupovine vremena, pogleda u prazno, teškorukaške religiozne simbolike, zgodnih i lepih kadrova koji nemaju neke naročite veze s radnjom i dva nezvanična video-spota na početku i pri kraju filma koji sami za sebe nisu loši, ma koliko bili nepotrebni i prvoloptaški u kontekstu filma, bio bi to jedan dovoljno interesantan kratki film na večitu temu međuljudskih odnosa, vere i nade. Ali autor kratkih filmova i Sorrentinov asistent na La grande bellezzi Pietro Messina je očito mislio drugačije, pa je rešio da ugrabi priliku za dugometražni debi i zapravo napravio sebi medveđu uslugu. L’attesa ima svojih momenata i nešto od poetike potencijalno pristojnog autora, ali je jedan od onih besmislenih, pseudo-dubokoumnih festivalskih filmova koji ne zanimaju čak ni festivalsku publiku.

Našu junakinju Annu (Binoche), Francuskinju koja živi na Siciliji, upoznajemo u crkvi kao žalujuću majku koja je upravo izgubila sina, Giuseppea. Izgleda da se ceo grad sjatio da oda počast mladiću stradalom u nesreći na moru, pa reditelj krajnje nesuptilno baca akcenat na urin koji našoj junakinji teče niz nogu. Religijska posvećenost samo takva. Međutim, koliko sledećeg dana u grad iz Pariza stiže Giuseppeova devojka Jeanne (de Laage) koja o razvoju događaja pojma nema, a njihova veza ionako prolazi kroz turbulentniji period.

Anna iz neznanih razloga od devojke skriva istinu, zadržava je u kući i oko kuće, u atmosferi koja noću može zaličiti na gothic, a danju na pustinjsku depru. Možda da bi je bolje upoznala. Možda da bi bolje upoznala svog sina kroz nju ili ga na taj način oživela. Možda se nada da on zaista nije mrtav i da će se vratiti na Uskrs kada ceo grad šeta maskiran u inkvizicijske maske. Otkriće će, naravno, srušiti iluziju koju je ona gradila...

Da, to je jedan od onih filmova, bezrazložno sporih i praznih, koji navodno skrivaju svoje tragove, a zapravo nikakve velike misterije nema. Majke žale za izgubljenim sinovima (čak i kad nisu mrtvi), uvek bilo i biće, i Juliette Binoche to sjajno radi. Uostalom, ona je u svom glumačkom opusu često tugovala, kao u prvoj, plavoj inačici trilogije kod Kieszlowskog i može se reći da je na tome izgradila karijeru. Njena mikro-gluma je sjajna, svaki mišić lica pod kontrolom, nema cendranja, glumatanja i patetike.


U filmu koji je najčešće duo-drama, sa tek povremenim ubacivanjem nekog sa strane, poput kućepazitelja / novog muža (Colangeli) ili dvojice mlađih lokalaca, Juliette Binoche ima partnerku u mladoj i perspektivnoj Lou de Laage (Respire) koja je oličenje one tipično tinejdžerske i tipično francuske, lagano arogantne, ali pre svega ignorantne, naivnosti. Mlada glumica ovakav trope nosi sa delikatnošću i urođenom elegancijom i ima nekakvog gotovo grešnog zadovoljstva gledati je kako pred nama gubi nevinost, onu psihološku, kako se suočava sa spoznajama i prelazi u svet odraslih. Međutim, dobra gluma, ponešto atmosfere i estetski dopadljivi dugi kadrovi nisu dovoljni da sakriju da je L’attesa jedno veliko ništa.