2015.
režija:
Jörg A. Hoppe, Heiko Lange, Klaus Maeck
scenario:
Jörg A. Hoppe, Heiko Lange, Klaus Maeck, Mark Reeder
narator:
Mark Reeder
Mark
Reeder je svakako ličnost sa koloritnom i zanimljivom biografijom.
Ovaj muzičar i muzički producent je svojim delom bio most između
dve veoma značajne tačke u pop-kulturi 80-ih, između Manchestera i
Zapadnog Berlina. Upravo će on biti naš narator, uostalom njegova
je i ideja, a njegov pogled je svakako zanimljiv i značajan.
Manchesterska
muzička scena je tako ili ovako već ovekovečena u dokumentarcima i
igranim filmovima, a veoma raznorodna berlinska je i dalje enigma za
savremenog gledaoca i slušaoca. Ispod priče o muzici krije se dosta
toga, na nivou kulture (filmovi, instalacije), životnog stila, pa i
politike. Ipak je dekada u pitanju spadala u ona poslovična
zanimljiva vremena, čuveni Zid je još uvek stajao uspravno, Hladni
rat je možda već bio rešena stvar, ali ishod još uvek nije bio
poznat ljudima na terenu: civilima, vojskama, policijama...
Štos
je u tome što je Zapadni Berlin u to doba bio ona fokalna tačka na
kojoj se prelama istorija sa svojim velikim pitanjima. Ovaj zidom
opasani grad je bio ostrvce slobode u neveselom i represivnom
Istočnom Bloku, i to u njegovoj verovatno najmanje veseloj i najviše
represivnoj članici. Pred-istorija kojom se film ne bavi svodi se na
to da je iz grada pobegao svako ko je mogao i potražio bolji život
u sigurnijoj i zapadnijoj Nemačkoj, a Zapadni Berlin je ostao manje
ili više starcima, političarima, špijunima... Zakonom ponude i
potražnje i, nazovimo to tako, proaktivnom politikom što lokalnih,
što državnih vlasti, već 60-ih je ovaj grad postao svojevrsna meka
za mlade, avanturistične ljude, nekakav eksperiment skoro pa
apsolutne slobode. Novinar Miloš Vasić se često priseća svojih
berlinskih dana u svojim tekstovima: sloboda je bila plaćana rizikom
– ako bi počeo Treći svetski rat, Zapadni Berlin bi prvi bio
sravnjen sa zemljom.
U
Reederova doba stvari su dobile zanimljiv obrat, opcija Trećeg
svetskog rata je nekako isključena, Rusima i satelitima nije išlo
tako dobro na ekonomskom planu. Što je automatski ojačalo određene
konzervativne struje i u Zapadnom Berlinu je polako uvođen red.
Naravno, oaza slodobe je već nepovratno privukla mnogo ljudi
različitih pozadina i uverenja, anarhista, skvotera, a među njima
je bilo i umetnika. Film počinje sa periodom punka, prolazi kroz
gothic i industrial, da bi završio sa jednom potpuno drugačijom
“love parade” pričom kao muzikom novog, post-političkog doba.
Sve vreme nas Reeder navigira kroz priču i daje nam preko potrebne
pozadinske informacije, muzičke i ne-muzičke, dok pratimo karijere
skupina poput Die toten Hosen ili Einstürzende Neubauten, a u priči
ćemo usput naleteti i na Nicka Cavea, između The Birthday Party i
The Bad Seeds faze.
Ono
što je zanimljivo je kako je film izveden. Ovo nije
setno-nostalgični “eh, kako je bilo kad smo bili mladi”
dokumentarac sa “talking heads” sagovornicima koji se zajedno sa
autorom prisećaju događaja i osećaja jednog davno prošlog
vremena. B-Movie je iskren, informativan i interesantan materijal
ispričan neposredno i iz prve ruke. Film je sastavljen uglavnom od
starih snimaka, nekih arhivskih, a nekih vidljivo privatnih, iskrenih
i nenameštenih. Takav će biti zanimljiv što savremenicima
događanja, što nama nešto mlađima koje cela ta zapadnoberlinska
priča zanima. Ipak je u pitanju jedan fenomen koji je trajao neko
vreme, koji se sad “brandira” i prodaje, ali koji je isto tako
nepovratno izgubljen. Preporuka svim radoznalim ljudima.
No comments:
Post a Comment