14.5.15

Goodbye to All That


2014.
scenario i režija: Angus MacLachlan
uloge: Paul Schneider, Melanie Lynskey, Audrey P. Scott, Anna Camp, Heather Graham, Heather Lawless, Ashley Hinshaw, Michael Chernus, Amy Sedaris, Celia Weston

Jedna stvar je kada je neki film “low key”, a potpuno druga kada čak i u treniranom gledaocu naviklom na svašta izaziva onaj pogled pun čuđenja u smislu: “šta ja, dovraga, upravo gledam”. Slično važi i po pitanju humora, jedno je humor niskog intenziteta koji gledaoca drži u blaženom osećaju polu-smeška, a sasvim drugo je humor u pokušaju gde će se gledalac nasmejati iz čiste neprijatnosti. Transfer blama. U svakom slučaju, Goodbye to All That je jedan od onih filmova za koje se čudim kako su se našli na mojoj listi za gledanje, kako sam i zašto pao na kritike (u pitanju je opskurni indie, nije bilo previše reči o njemu na širokom webu) i kako je neko našao nešto zanimljivo u njemu (izuzev jedne do dve ideje). Međutim, hrabro se držim gesla da nijedan film nije uludo pogledan. Jer svaki može poslužiti za lošu kritiku.
Goodbye to All That počinje sa blentavim sportskim tipom Ottom (Schneider) koji trči nekakav maraton i pobeđuje na njemu. Kod kuće vidimo da je posvećen i dobar otac svojoj kćerkici Edie (Scott), ali da sa ženom Annie (Lynskey) ima nezainteresovano-hladni odnos. Valjda je ona takav tip ili je digla ruke od toga da napravi čoveka od večitog dečaka. Sledeće što saznajemo o Ottu je da on stalno upada u nezgode i da se povređuje. Njegovi pehovi počinju sa zakucavanjem na buggy-ju, što će ga dovesti u gips, a kasnije će gubiti svoje implantirane zube posvuda po filmu. To implicira da je i svoje prirodne pogubio. Očekujemo da će mu doktori otkriti neku boleštinu i da če on imati ograničeno vreme pred sobom da promeni život.
Ali dramatičar i scenarista koji debituje kao reditelj Angus MacLachlan nam je spremio nešto drugačije. Naime, Ottu će se desiti razvod. Samo tako. Biće mu saopšteno na seansi kod pasivno-agresivne terapeutkinje (Weston) da je mutava Annie uzela advokata i da nema nazad. Kasnije će saznati da je Annie imala eskapade sa tipom po imenu Dick (ni više ni manje) i da mu ne preostaje ništa drugo nego da se iseli.
Obično smo na filmu imali razvode, bilo kao sudske drame, bilo kao re-evaluaciju novonastale situacije, gde je centralni lik bila žena, smušena ili ponosna, često prevarena, i ona je morala da nađe “novu sebe” jer je svoj identitet gradila kroz brak. Redak je slučaj da u toj poziciji vidimo muškarca i to je zanimljiva teza ovog filma. Otto će nastaviti po svom muškom, ili pre klinačkom principu da juri ženske dok ne naleti na onu pravu. Problem je u tome što on nije baš vičan komunikaciji i što je posle 11 godina braka “zarđao” u igri koja se zove “dating”, pa će spektar lepih, ali ne baš normalnih žena u njemu videti samo komad mesa za jednokratni ili višekratni povremeni seks. Što njemu, kao, nije cilj, ali ne odbija. Možda je jednostavno zavisni tip ličnosti, a možda ni autor nije baš siguran šta bi rekao.
Te silne žene su potencijalno zanimljivi likovi, kada bi film zapravo išao u nekom smeru. Imamo njegovu školsku ljubav (Graham) koja se odala čarima velikog biznisa i generalno ne primećuje stvaran svet oko sebe. Imamo žensku sa “dating” servisa (Hinshaw) koja se pali na razgovor pre seksa. Imamo šizofrenu religioznu ludaču (Camp) koja ima veoma divlju seksualnu praksu, ali i napade kajanja posle toga. Na kraju, imamo i staru simpatiju iz letnjeg kampa (Lawless) koja je čak u sličnoj životnoj poziciji kao naš Otto, koja ima čak istu govornu shemu kao on i koja govori iste nebuloze kao on, samo je u svojoj poziciji malo iskusnija. Njih dvoje bi možda bili dobar par, a svakako bi bili dobro društvo jedno drugom. Sve one bi u nekom drugom i smislenijem filmu bile makar izvor komičnih momenata i svojevrstan kolorit.
Prvi problem, barem moj, je to što je Otto izuzetno nesimpatičan, nebulozan, pa čak i ljigav lik do te mere da ne želim gledati film o njemu i da me je baš briga. Sukladno tome, svako ko svojevoljno ima posla s njim ide na moju listu za otpis. Šta da kažem kada mi je dete bilo najsimpatičnija pojava u filmu, a nisam ljubitelj filmske dece. Nisu tu krivi glumci, oni rade šta im se kaže, likovi su prosto takvi. Džabe zanimljiva teza, džabe nebulozni dijalozi koji zvuče realistično, džabe muška perspektiva razvoda i džabe dobre kritike, kada imam osećaj da Goodbye to All That sa svojom epizodičnom strukturom bez dramskog luka i bilo kakvih dinamičkih akcenata ne ide nikuda. “Goodbye” i njemu.