17.5.15

Lost River


2014.
scenario i režija: Ryan Gosling
uloge: Christina Hendricks, Iain De Caestecker, Saoirse Ronan, Matt Smith, Ben Mendelsohn, Eva Mendes, Reba Kateb, Barbara Steele

U principu, uvek imam problem sa glumcem koji se po prvi put hvata autorskog rada. Nazovite to kritičarskom skepsom, možda čak i cinizmom, ali taj podatak nemojte otpisivati. Dobro, postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo, (primarno) glumci postaju (primarno) reditelji, neki poput Woodija Allena celu svoju karijeru guraju manje ili više paralelno i to je u redu. U novije vreme imamo Xaviera Dolana koji ima i ideju i srca da je razvije.
Mnogo češće imamo glumačke izlete u režiju iz ovih ili onih razloga, uglavnom iz taštine . Po lošem poslu i mnogo poze pamtimo Angelinu Jolie. Joseph Gordon Levitt me takođe nije fascinirao svojim prvencem. Russell Crowe je igrao na sigurno i napravio komad konfekcije. Jason Bateman je svoj rediteljski prvenac radio oko svoje “screen” persone. Vincent Gallo je tu izuzetak koji potvrđuje pravilo, njegov greh je što voli da priča gluposti na teme o kojima ga niko nije ništa pitao. Da ne zaboravimo, i najveće filmsko nedelo svih vremena, The Room, je proizvod taštine, i to lošeg glumca.
 
Ryan Gosling je znao koliki rizik preuzima, pa je zbog toga malo i usporio svoju glumačku karijeru. Za premijeru je dobio Cannes, na koji je i ciljao, što zbog svojih veza sa art-film njuškama, što zbog toga što je i film intonirao tako. Kao i u glumačkoj karijeri (makar u poslednje vreme), tako se i režijski vezao za Refna kao uzor i za Refnove uzore. Lost River tako ima odjeke Lyncha kroz Refna i u tragovima Gaspera Noe, Egoyana i Malicka, a u detaljima Gosling pokušava da prizove i Kurosawu. Problem je u tome što Gosling nije reditelj i što osim želje da se pokaže na tom planu nema nekih kvaliteta. Naprosto, uzeo je nešto kompleksno i zahtevno, a sa tim ne može da izađe na kraj, pa je konačni utisak još jedan slučaj “kako mali Đokica vidi art-film”.
Naravno, Lost River je više “mood piece”, kolaž scena, kadrova, slika i boje nego li narativni film, jer narativni film uopšte nije art. To ne znači da nema radnje, ali ona meandrira i gubi se u rukavcima. U centru pažnje su majka Billie (Hendricks) i sin joj Bones (De Caestecker) u propalom, razrušenom i napuštenom Detroitu, poglavito u njegovom naslovnom predgrađu. Billie ima hipoteku za kuću, kasni tri meseca sa isplatom i sprema joj se deložacija. Zato prihvata ponudu svog bankara Davea (Mendelsohn) i kao drugi posao uzima tezgu u njegovom perverznom klubu koji bi se najpre mogao nazvati horor-burleskom.
Bones se za to vreme bavi upadanjem u napuštene kuće i skupljanjem bakra. Zbog toga dolazi u sukob sa Bullijem (Smith), vođom bande i “gazdom” operacije sa bakrom. Bones ga je pokrao, ili Bully to tako misli, pa ga juri da ga ubije. Bones ima jedinu prijateljicu u susedi Rat (Ronan) koja mu otkriva tajnu o izgubljenom gradiću na dnu jezera, napuštenom i potopljenom u ime progresa kada se gradila brana. Ti ljudi su preseljeni u Lost River, ali sa sobom nose kletvu. Bones na sebe uzima zadatak da iz jezera izroni nešto što bi tu kletvu skinulo.
Dalje imamo, rekoh već, elaborirane vizuelne podražaje praćene elektronskom muzičkom podlogom, scene šokova i začudne likove i detalje koji su tu samo zbog začudnosti. Zapaljene kuće, automobile i bicikle. Mutavu i jedva pokretnu babu. Dobrog taksistu. Mudru madamme. Ples koji prelazi u silovanje. Morbidne tačke u klubu. Na nivou senzacije nam nije dosadno, ali sve što vidimo ostaje najblaže rečeno nepovezano i slučajno. Gosling kao autor ne uspeva to sklopiti u celinu, ne uspeva ostvariti veću sliku, pa čak mu ne polazi za rukom da nas drži u napetosti. Jednostavno ne hvatamo poentu svega toga: je li to vizija apokaliptične budućnosti (sa epicentrom u Detroitu – na koji li me film to podseća), je li tu prisutan neki socijalno-politički kontekst o propadanju urbanih sredina ili je to samo pakovanje za Goslingovu nedorađenu nazovi-viziju.
Nije to loše kad mlad reditelj početnik ima velike uzore na koje se ugleda. Nije čak ni loše primenjivati njihova rešenja u pojedinim situacijama. Međutim, loše je kad taj autor nema apsolutno nikakvu viziju šta bi s tim osim što bi se igrao velikog umetnika. Lost River je “fake” i kao takav može biti jedino projekat za hranjenje ega. To se vidi i na glavnom glumcu koji na “goslingovski”, “daskasti” način glumi “goslingovski”, “daskasti” lik.
Manjina je nasela i tu stilsku vežbu proglasila za genijalnost, većina je prozrela trik. Film je popljuvan u Cannesu, distribucija je odlagana mesecima i status je bliži ekstremnom flopu nego bilo kakvom “arthouse” hitu ili budućem kultu. Nije čak ni štos u tome da je Lost River loš ili da nema potencijala (kao, na primer, filmovi koje režira James Franco, još jedan glumac koji je umislio da je veliki umetnik), jer ima tu nekih detalja koji bi pasali i u boljem filmu. Štos je u tome da je, osim za njegovog autora, ovaj film beznačajan i nepotreban. Goslingu bi bolje bilo da se uhvatio nečeg standardnijeg i jednostavnijeg za svoj prvenac.