26.5.15

Bluebird


2013.
scenario i režija: Lance Edmands
uloge: Amy Morton, John Slattery, Louisa Krause, Emily Meade, Margo Martindale, Adam Driver, Brandon Wardwell

Država Maine. Bezimeni gradić koji živi od drvne industrije. Zima. Očaj. Kao da je stalo vreme, ali ipak se nekako kotrlja. Gradić kao da živi van sveta. Stara muzika, mobilni telefoni i razgovori o globalnom zagrevanju. Gde je kad ti treba? I jedna tragedija, stvar nemara, a ne namere, koja će uticati na nekoliko ljudi iz grada.
Leslie (Amy Morton, uglavnom radi u teatru) je po svemu sudeći dobra i draga žena. Ona vozi školski autobus i nije joj strano da nekom detetu da svoju kapu kad ono zaboravi svoju. Ona će, sasvim slučajno, skriviti pomenutu tragediju. Zagledavši se u pticu, zaboravila je da proveri da li je neko od malih putnika ostao u autobusu. Ispostaviće se da je jedan klinac zaspao na sedištu, ostao zatvoren u autobusu i, kada je sutradan otkriven, imao je promrzline. U bolnicu je prebačen jedva živ, u komi i bez velikih šansi za oporavak. Leslie je, naravno, skrhana zbog svoje krivice, ali ona svakako nije jedini krivac.
Dečak je imao majku, ako se takva osoba majkom može nazvati. Marla (Krause) je neodgovorna osoba sklona alkoholu i tabletama i zato je mali uglavnom živeo sa bakom (Martindale). Međutim, baš tog dana je bio Marlin red da ga pokupi iz škole i ona je to jednostavno zaboravila. Ženska se zabavljala sa kolegom. Ne oseća krivicu, ali je fingira. Ili možda oseća krivicu zbog toga što ne oseća krivicu, a morala bi po svoj logici stvari.
Svi ljudi upleteni u tragediju imaju i svoje bližnje i ta tragedija na njih utiče. Leslie ima muža Richarda (Slattery) koji i sam ima gomilu svojih problema, radi kao drvoseča, a firmi loše ide i pitanje je hoće li sve to opstati. Takođe, ima i kćerku Paulu (Meade) koja je u osetljivim godinama, buntovna i sklona višenju sa svojim tupavim dečkom (Wardwell).
Nemoguće je ne setiti se sjajnog Egoyanovog filma The Sweet Hereafter koji se isto bavi posledicama autobuske nesreće na život ljudi u malom gradu, ali Bluebird je još za nijansu tiši, melanholičniji i zagledaniji u svoje likove i njihove međusobne odnose, kao i dinamiku odnosa u malom mestu. Bluebird ostaje predivno spor, umiren i tužan, bez skretanja u patetiku, emocije širokog zamaha, psihološku ili socijalnu demagogiju. Prilike za to se pojavljuju, sa policajcima i istragama, advokatima i tužbama, fabrikom i radnicima, pitanjima koja se postavljaju i sumnjama o kojima se ćuti.
Lance Edmands, debitant u svojstvu reditelja i scenariste dugometražnog filma, odbija da krene tim uobičajenim putem i uklopi Bluebird u neku od konvencija i ostaje veran svojim likovima i njihovim sudbinama. Ne da u nekom paralelnom svetu ovo ne bi bila dobra sudska drama ili nekakav backwoods triler gde bi tragedija izbacila na površinu neke stare rane, ali Edmands jednostavno nije u tom fazonu. On svojih 90 minuta koristi da nam pruži prelepe, ali surove vizuale i da iz glumaca izvuče nijansirana ostvarenja. I uspeva u svemu, čak mu spori tempo, relativno prazni hod u priči i struktura koncentričnih krugova oko tragedije idu u prilog. Bluebird je 90 minuta čiste emocije i ljudskosti.
Takav svakako ne bi bio da glumci nisu bili toliko raspoloženi. Amy Morton je pravo zadovoljstvo gledati kako nijednom ne promašuje ton i ne odlazi u teatralnost i patetiku. John Slattery uverljivo igra čoveka koga razjedaju mnogi unutrašnji konflikti, problemi svoji i tuđi. Emily Meade je sasvim uverljiva kao tinejdžerka. Louisa Krause ima veoma nezahvalnu ulogu, ali sa njom majstorski izlazi na kraj, uspevajući da probudi gledaočevu empatiju za svoj lik koji bi u nekom drugom filmu bio jednodimenzionalan. Ta jednodimenzionalnost je jedino može zameriti liku njene majke, odgovorne bake stradalog dečaka, ali to se ne može uzeti za zlo glumici Margo Martindale, koliko malo šlampavom scenariju.
Redak je slučaj da nam ovakav film dolazi sa ovolikim zakašnjenjem. Možda je razlog festivalska turneja koja se odužila, a možda i sve manja pismenost publike, čak i one “arthouse”. Bilo kako bilo, Bluebird je pravi mali dragulj tako obične i tako potresnje ljudske priče. Potreban film.