24.5.15

Maggie


2015.
režija: Henry Hobson
scenario: John Scott 3
uloge: Arnold Schwarzenegger, Abigail Breslin, Joely Richardson

Komadić trivije: pre nego što je Arnold Schwarzenegger postao Terminator, Commando ili čak Conan The Barberian, što će reći pre nego što je počeo da prebija, razbija i raznosi po Hollywoodu, ovaj austrijski bodybuilder je imao dve uloge u autorskim filmovima. Istini za volju, kod Roberta Altmana u The Long Goodbye nije imao niti jednu repliku, samo je stajao i skidao se. Ali je zato u filmu Stay Hungry Boba Rafelsona svirao violinu i ispaljivao mudre izjave u ulozi austrijskog bodybuildera koji nije baš tipična hrpa mišića bez mozga. U tom smislu ispostavljanje njegovog poslednjeg filma Maggie kao nečega gde ovaj akcijski glumac igra defeinitivno protiv svog tipa uloge deluje malo preterano i malo “fake”.
Maggie se po tom osnovu poredi sa Cop Landom (1997), a Schwarzeneggerova uloga sa Staloneovom u potonjem. Istina, obe uloge idu kontra tipa narečenih glumaca, ali Schwarzenegger i Stalone su sami birali svoje uloge i svoje tipove, ne bez veze i ne bez razloga. Međutim, sustigle su ih godine, a i svet je u međuvremenu dobio nove akcione heroje, možda slično stare kao njih dvojica, ali zato uglađenije. Stalone kao profesionalni glumac sa autorskim ambicijama je još davno u svojstvu producenta stao iza Cop Land, ali to je bio izuzetak. Zbog toga se dao u produkciju, pisanje i režiju pristojnih, ali uglavnom konfekcijskih akcija i trilera u kojima često i ne igra. Schwarzenegger je otisnuo u političke vode, pokušao “comeback” kroz akcione uloge u solidnim, ali često neshvaćenim filmovima, a Maggie mu je nova ekstravaganca, pokušaj da krene putem kojim se ređe ide, šta već. I u Maggie je on dobar i zapravo je taj komad “against the type” trivije jedini ubedljivi razlog da ipak pogledamo film. Arnie je dobar, film baš i ne.
U čemu je štos sa celom tom ujdurmom? Schwarzenegger igra Wadea, jednostavnog farmera u izraubanom pick-upu koji se brine za svoju terminalno bolesnu kćerku Maggie (Breslin). Ali, hej, pored toga što je, hm, ljudska priča, Maggie je i zombi-film. Zombi-drama o bolesti, smrti, gubitku i čemu sve ne, bolje rečeno. Što znači da ćemo imati prilike da Arnieja u makar dve scene vidimo kao onog starog, kako zombije davi motkom i kako ih cepa sekirom.
Glavna fora je, međutim, u tome što je ceo taj “zombie-trope” u velikoj meri izrabljen i potrošen. Imali smo utišane drame o životu sa virusom, romantične komedije, akcione filmove sa brzim zombijima, globalne trilere o zarazi koja ljude pretvara u zombije, zapravo skoro sve varijacije na temu. U tom smislu, utišana “mood piece” drama Maggie ne donosi puno novoga što nismo, recimo, videli u no-budget dragulju The Battery. Tamni filteri, prerijski pejzaž, farmerski milje, lokalni policajci i doktori, kao ni kućna drama u koju su uključeni umiruća Maggie, Wade i njegova druga žena Caroline (Richardson) ipak ne donose nikakvu veliku, revolucionarnu promenu u “zombie” žanr.
Glumci su u redu. Arnold Schwarzenegger pokazuje da je sposoban da odigra oca-zaštitnika (jesmo li sumnjali?), ali da pritom ne ispali pun šaržer metaka u neprijatelja. Iako je vizuelni “hint” sa bradom i jednostavnom odećom preočit, nekako ga kupujemo kao farmera čelične volje. Abigail Breslin je skoro celi svoj život u glumi i od zapaženih dečijih uloga (nominacija za Oscara za Little Miss Sunshine) izrasla u indie-glumicu sa kojom se ima računati i Maggie je možda njena ulaznica u “veliku ligu”, jer uloga zahteva kompleksnost koju ona isporučuje. Joely Richardson je isto veoma dobra kao Caroline.
Problem sa Maggie je druge prirode: film je dosadan. Ima nekoliko potresnih dijaloga i replika, ali ih je malo i udaljene su. Ostatak filma je uglavnom prazan hod i ponavljanje jednih te istih šablona ispostavljenih već na početku. Na stranu i nelogično objašnjenje za poreklo virusa i, čini se, nedovoljno prisustvo organa vlasti ili odsustvo apokalipse (logika stvari nalaže da se jedno od ta dva mora dogoditi), film jednostavno ne možemo shvatiti ozbiljno. Maggie, delo autora-debitanata, deluje kao eksperiment udaranja kontre opštim mestima i stoga ne funkcioniše. Nije isključeno da će neki drugi film uspeti tamo gde Maggie nije.