23.5.15

The Humbling


2014.
režija: Barry Levinson
scenario: Buck Henry, Michal Zebede (po romanu Philipa Rotha)
uloge: Al Pacino, Greta Gerwig, Nina Arianda, Kyra Sedgwick, Dylan Baker, Charles Grodin, Billy Porter, Dan Hedaya, Diane Wiest

Retko gde ima zemlje za starce. Piscima je još i najlakše, oni retko gube publiku čak ni kad nemaju šta da kažu, za njih je očekivano reciklirati stare ideje, a posebno vešti s rečima to rade neprimetno i sa lakoćom. Philip Roth je jedan klasičan primer, njegovim pisanjem dominiraju autobiografske teme i standardni motivi starijih muškaraca i mlađih žena koji se međusobno iskorištavaju. U trenutku kad je napisao roman The Humbling, bio je star 76 godina, sada ima 82.
Scenarista Buck Henry će ove godine navršiti 85 i na njemu se poznaju tragovi vremena: piše relativno malo i sa pauzama, a najbolje od sebe je dao mnogo godina unazad (The Graduate, What's Up Doc). Takođe, opet je primetna njegova sklonost ka izazovima pisanja prema višesmislenom i ne baš filmičnom materijalu (Catch 22) ili veoma začudnom konceptu (The Day of the Dolphin). Njegova koleginica Michal Zebede je, istina, mlada, ali u njihovoj kooperaciji je dosta teško pronaći njen rukopis, s obzirom da su jedino što je pre ovog scenarija napisala bile dve epizode TV serije i jedan kratki film. 
Godine iskustva iza sebe ima i Barry Levinson, jedan od najvećih autora 80-ih i 90-ih godina prošlog stoleća. Zapravo, nije čudno da mu je rediteljska karijera u padu, ipak ima 73 godine i pregršt sjajnih filmova iza sebe koje je teško dostići. Uostalom, u poslednje vreme njegovu pažnju više zaokuplja televizija i produkcija TV serija, filmom se bavi više kao eksperimentom. The Humbling je već drugi film za redom koji namerno snima sa što skromnijim sredstvima i sa što manje obaveza prema finansijerima. Kao i u prethodnom “found footage” projektu The Bay, ovde se isto vidi manjak sredstava i to nikako nije dobra vest, ali barem nije nepodnošljivo i patetično kao ono što je od svoje karijere napravio Paul Schrader.
Pored uglavnom stare kreativne ekipe, imamo i veterana u glavnoj ulozi. Al Pacino je svoju karijeru izgradio na mnogim sjajnim i pre svega sjajno odabranim ulogama. U poslednje vreme nemamo baš često priliku da ga gledamo na ekranu, ali ova godina će biti izuzetak (pored The Humbling, izašao je Danny Collins, a očekuje se i Manglehorn). Pacina više zanima teatar, pre svega Shakespeare, a na filmu i televiziji je veoma izbirljiv i gleda pre svega da ga uloga privuče. Naravno, njegova sposobnost za auto-ironiju je sjajna, pre svega se odnosi na njegove glumačke manirizme, a toga imamo i ovde.
The Humbling je u određenim delovima pomalo “birdmanovska” priča. Opet imamo starog i isluženog glumca koji se nakon poraza isprva povlači ne bi li pripremio povratak. Razlika je u tome da je u pitanju teatarski glumac a ne hollywoodska zvezda i da si baš i ne može priuštiti penziju. Uostalom, nije toliko ni do novca ni do slave ni do dokazivanja, koliko do mentalnog zdravlja jer Simon Axlar, protagonista The Humbling, kad ostane sam dobija čudne ideje. Recimo da se raznese puškom, pa zbog toga glavi u ludari. 
Tamo će upoznati prvu od svojih “pacijentkinja” koje će ga proganjati kroz film, bogatašicu Sybil (Arianda), dokonu ženu koja tvrdi da njen muž seksualno zlostavlja njihovu kćerku i koja zbog toga planira njegovo ubistvo. A koga za to pitati nego glumca. Glumci znaju sa oružjem, a Simon je čak u jednom filmu pobio svoje susedstvo. Džabe objašnjavati da gluma nije isto što i realan život, gospođa očito ima plan.
Drugu seriju frikova i čudnih situacija nosi poznanstvo sa Pegeen (Gerwig) koja najednom ulazi u Simonov život i predstavlja se kao kćerka dvoje njihovih kolega. Pegeen je, tvrdi, bila lezbejka veći deo svog života i to želi promeniti, a na Simona se ložila takoreći od detinjstva. Simonu odgovara njeno društvo, ali ono sa sobom nosi i ljubomornu bivšu devojku (Sedgwick) i bagaž u vidu njene bivše dugoročne veze sa Priscillom koja je promenila pol i postala Prince (Porter). Kao šlag na torti, tu su i njeni roditelji (Hedaya i Wiest), Simonovi nekadašnji prijatelji i saradnici koji svakako ne odobravaju izbor svoje kćeri.
K tome, Simon se sprema za povratak na “daske”, pa mu neprijatne situacije u koje upada nikako ne pomažu. O njima priča sa svojim agentom (neiskorišteni Grodin) i preko skypea sasvojim terapeutom (Baker). Njegove priče su nekonzistentne i terapeut se pita (a i mi s njim) koliko je to realno, a koliko je to sve u Simonovoj glavi. Takođe, svaki put kad se učini da je Simon upao u nevolju iz koje se ne može izvući, ispada da je sve to njegov san ili halucinacija.
Glumački izbor je fenomenalan, a Al Pacino je veoma raspoložen i, naravno, više nego sposoban da iznese ulogu. Ima tu malo njegovih manirizama, poput deranja u važnim scenama, ali zanimljivo ga je gledati kako pristupa nisko-energičnom, utišanom liku. Greta Gerwig je izuzetna glumica i sjajna mu je partnerka u zajedničkim scenama. Problem sa ostalim glumcima je što nisu iskorišteni, njihovi likovi su tek skice, ideje i konstrukcije u kojima retko vidimo ljudska bića. To je donekle bio problem i u Birdmanu, ali tu je naša pažnja bila kompletno usmerena na glavnog junaka i na stilsku izvedbu filma da nam sitni nedostaci nisu smetali.
Zapravo, u tome leži i razlika između ovogodišnjeg dobitnika Oscara i The Humbling. Levinsonov film zapravo bolje zvuči na papiru nego što izgleda u praksi. The Humbling nikako ne pronalazi ton i zapravo deluje kao niz scena bez smislenog reda osim hronološkog. Ideja iz knjige sa cimovima između sna i jave jednostavno nije prenesena na pravi način i sve nekako deluje ravno i veštački. Možemo se složiti da je materijal kompleksan i nefilmičan, ali onda ga možda nije trebalo prenositi u filmu ili ga makar prilagoditi novom mediju. Možda će biti zanimljiv kao kuriozitet, ali da je dobar film – nije.