Parabellum

2015.

režija: Lukas Valenta Rinner

scenario: Ana Godoy, Esteban Prado, Lukas Valenta Rinner

uloge: Pablo Seijo, Martin Shanly, Eva Bianco

Argentinski film na festivalu evropskog filma. Zvuči uvrnuto, gotovo nemoguće. Objašnjenje je jasno, u pitanju je skromna austrijsko-argentinsko-urugvajska koprodukcija. Autor Lukas Valenta Rinner je Austrijanac sa argentinskim obrazovanjem i vezama i uglavnom je aktivan tamo. I očito je sposoban pre svega kao producent: budžet filma od 400.000 dolara se ne čini velikim, ali zapravo je ogroman ako imamo u vidu da je autor mlad, svež sa akademije, i da ima samo jedan kratki film iza sebe. Dodajmo na to premijeru na zvučnom festivalu u Rotterdamu (koji možda važi za jedan od bizarnijih u A-ligi, ali svejedno) i dalju festivalsku turneju po Evropi, Aziji i Americi. Sve u svemu, nikako loš uspeh za skoro pa studentski film koji sa svojih 75 minuta trajanja jedva prolazi kvalifikaciju za dugometražni. I tema je, hajdemo reći, intrigantna.

Parabellum je komorna, svedena studija postapokalipse. Za uvod u priču će poslužiti Hernan (Seijo), običan gradski bankarski službenik. On će obaviti svoj poslednji dan na poslu, rešiti stvari iz svog usamljeničkog života i sesti na autobus prema močvarama na reci Tigre. Ovaj kraj Argentine je zanimljiv zbog svojeg kontrasta. Bliži delovi su praktično vikend-naselja za stanovnike Buenos Airesa, a iza toga nastupa “backwoods” zona kakvu smo mogli da vidimo u nedavnom filmu Everybody Has a Plan sa Viggom Mortensenom. U najdubljoj džungli Hernan će započeti svoj survivalistički trening sa vežbama kondicije, borbe i kamuflaže i predavanjima iz agrikulture, političkih veština i pravljenja eksploziva. Tamo će se filmu priključiti još dvoje likova, Juan i Celina, sličnih pozadina kao i Hernan.

Ako je verovati Rinneru, “prepperska”, survivalistička kultura je uzela maha u Argentini i scene koje vidimo u kampu su mrtve ozbiljne, skoro dokumentarne. Autor kaže da je samo fiksirao kameru, postavio glumce u neugodnu situaciju i pustio instruktore da obave svoje. Nama je to možda bizarno, ali neko zaista veruje u apokalipsu. Biblijska proročanstva, rakete ili komete, princip je isti, sve su ostalo nijanse. Društvo će se urušiti, sledi anarhija i za nju se valja dobro pripremiti. I naši junaci će to učiniti vraški dobro, možda čak i predobro, uzevđi u obzir da su u pitanju škembasti, sredovečni ljudi.

Rinner se vodi devizom “manje je više” i oslanja se na duge i statične kadrove. Oni su na momente atraktivni, ali u njima se oseća svojevrsna artificijelnost. Rinner je primer dobrog studenta, u njegovom filmu je moguće osetiti hladnoću novog austrijskog filma, odjeke novog grčkog bizarnog vala, ali i elemente latino-američkog art-filma, recimo Carlosa Reygadasa i Lisandra Alonsa. Ti elementi se možda sklapaju u jasnu celinu u glavi autora, ali na van sve to deluje lažno i iskontruisano, kao primer za hipotetičku knjigu “Uvod u art-film”.

Jedna druga hipotetička knjiga je jedna od potpornih tačaka filma čija poglavlja počinju sa citatima iz nje na jarko-crvenom ekranu. Ta “Knjiga katastrofa” sa pametnim savetima je primer svega što ne valja u filmu. To je taj vrišteći stav, poza intelektualnosti i larpurlartizma. Problem sa svim tim, od pseudo-dokumentarizma u kampu, preko generalnog sivila likova do šokova u pokušaju na kraju filma je što ih je lako prozreti kao blef i kao trik, što na treniranijeg i iskusnijeg gledaoca ne ostavljaju ama baš nikakav utisak.

Kada smo kod vrištećeg stava, još uvek pokušavam da otkrijem Rinnerovo iskreno stajalište. Je li u pitanju komentar i amoralnosti srednje i više-srednje klase koja je svesna šta joj se sprema, pa se zato priprema na katastrofu? Ako je tako, nisu li revolucije i katastrofe prirodno pogodovale nižim slojevima, prirodno žilavijim i čvršćim? Kako se postaje instruktor za katastrofu? Treba je preživeti ili šta? Ko ima novca i motivacije za takve kampove? Je li sve to samo šarlatanstvo ili ipak nešto osmišljenije i samim tim opasnije?

Rinner kroz svoju konstrukciju od filma možda pokušava da odgovori na neka od ovih pitanja, ali ili ne uspeva da se izrazi ili jednostavno ne zna o čemu govori. Parabellum postaje težak za praćenje i uključivanje. Mi osećamo tu neiskrenost i zapravo nas više i nije briga ni za Rinnera, ni za Parabellum, ni za likove i sudbine. I to je malo porazno.