2013.
scenario
i režija: Shion Sono
uloge:
Jun Kunimura, Shin'ichi Tsutsumi, Hiroki Hasegawa, Fumi Nikaido, Gen
Hoshino, Tak Sakaguchi
Snimanje
filmova na Dalekom Istoku i na Zapadu nije ista stvar. Drugačija je
dinamika snimanja i drugačiji su prioriteti. Film godišnje na
Zapadu se smatra priviligeijom koja je često namenjena samo autorima
sa reputacijom i godinama iskustva čije ime samo po sebi privlači
sponzorska i investitorska sredstva. Na Istoku, posebno u Japanu,
nekoliko filmova godišnje nije nikakav naročiti uspeh. U jednom
slučaju važna su sredstva i tehnička upeglanost, u drugom se snima
sa manje sredstava raspoređenih na više projekata, a sve to prati
određeni low-fi šmek.
U
takvoj situaciji iznimno je važno paziti na zamke štanca i uvek
imati sveže ideje. Shion Sono je jedan od izuzetnih autora čiji
filmovi variraju od hiperaktivnih komedija, preko uvrnutih drama do
žanrovski ispoliranih trilera, akcija, pa čak i horora i SF-a. Sa
Why Don't You Play in Hell se vraća počecima svojeg filmskog
dela i opštim mestima na razvojnom putu japanskih filmaša, uz puno
citata svojih uzora na Istoku i Zapadu.
U
pitanju je posveta amaterskom filmaštvu nalik na kino-klubove, samo,
pošto je u pitanju Japan, ovde imamo bandu koja na super-8 kamerama
snima tuče, akrobacije i akciju. Sebe nazivaju Fuck Bombers,
klanjaju se imaginarnom bogu filma i želja im je da snime
ultimativni gangsterski akcioni film. Njih predvodi Hirata
(Hasegawa), na raspolaganju su mu dvoje kamermana i buduća akcijska
zvezda Sasaki (Sakaguchi).
Istovremeno
se odvija rat dva yakuza klana. Napadači iz jednog su pokušali da
napadnu šefa drugog (Kunimura), ali su kod kuće zatekli samo
njegovu ženu, veoma veštu sa nožem. Na prizorište zatim dolazi
njegova kćerka Mitsuko, zvezda reklame za pastu za zube. Na krvavov
podu kuće u glavi jednog od napadača (Tsutsumi) se razvija
fascinacija devojčicom.
Deset
godina kasnije, klanovi i dalje ratuju, a Mitsuko (Nikaido) je sada
glumica sa manjim ulogama koje uglavnom obezbeđuje njen otac. Ona je
opasna i uvrnuta ženska sa puno volje i stava, spremna na sve osim
na male uloge. Zbog toga ona beži sa snimanja koje njen otac
priređuje kao poklon majci za izlazak iz zatvora i pronalazi
šmokljavog Kojija (Hoshino) da joj glumi dečka. Kada ih očevi
gangsteri pronađu, ona će smisliti laž da je Koji filmaš koji će
napraviti film samo za nju. Gangsteri postaju filmska ekipa ispred i
iza kamere, ali je svima potreban neko ko se zaista razume u film,
makar sa amaterske strane. I tako se dve linije radnje prepliću i
nastaje pičvajz, film u filmu sa gangsterima koji vitlaju mačevima
i pištoljima i spremni su da se međusobno poubijaju u svrhu filma.
Na
stranu ovako blentava priča sa preteranim i često antipatičnim
likovima, što ludim, što skoro retardiranim, koji uglavnom urlaju i
stvaraju buku. Na stranu i nekoliko vrlo očitih namiga u detaljima,
recimo žuti “Kill Bill” triko koji nosi glumac ili
muzički hintovi. Prava vrednost ovog filma je njegova iskrenost i
promišljenost i odnos do filma kao umetnosti. Ima nečeg simpatičnog
u zaluđeništvu Fuck Bombersa, u bezumnoj, malo verovatnoj akciji
izvedenoj bez dublera iz filma u filmu na kraju, u stereotipu opasne
ženske i smotanog dečka koji se u nju zagledao. Ima nečeg i u
filmskom nasilju.
Why
Don't You Play in Hell je, i pored svoje šabloniziranosti, jedna
divna posveta filmskim počecima i optimizmu. Sono dolazi iz takvog
miljea, pogledajte samo njegov Bad Movie (1995) i na jedan
veseo način prenosi svoje utiske novim generacijama filmaša. Mnogi
su upravo počeli sa trashom i bez budžeta, pa su daleko dogurali.
Zapravo, drago mi je da sam ga otkrio.
No comments:
Post a Comment