29.5.15

The Duke of Burgundy


2014.
scenario i režija: Peter Strickland
uloge: Sidse Babett Knudsen, Chiara D'Anna, Fatma Mohamed, Monica Swinn, Eugenia Caruso

Evelyn (D'Anna) je kućna pomoćnica kod večito nadrkane Cynthije (Knudsen) koja je zatrpava poslom i verbalno ponižava. Zapravo, tako nam se čini na početku, dok ne dođe do kazne i ne shvatimo da su one ljubavnice, a da je to sve njihova igra. Kada se ne igraju gospodara i sluge, kada ne spavaju zajedno i ne ispunjavaju fantazije jedna drugoj, njih dve se zapravo bave proučavanjem leptira, odakle eto i naslova filma.
Izašao na festivalsku turneju prošle godine i u bioskopskoj distribuciji od početka ove, The Duke of Burgundy je manje eksplicitan, artističkiji i prefinjeniji pandan Fifty Shades of Grey. Možda je to slučajno, možda i nije. U svakom slučaju, potonji naslov je kasnio dobre dve godine, dva filma su igrala u slično vreme i na prvi pogled se čini da su se obraćala sličnoj publici. To je, naravno, površni utisak, budući da je jedno S/M melodramuljina nastala po plitkom bestselleru namenjenom blentavim devicama i gospođama koje su u zrelim godinama otkrile da seks nije sramotan, a da je drugo art-film, posveta nešto starijoj i vrednijoj erotskoj literaturi, ali i filmu, odnosno evropskim erotskim dramama iz 70-ih. To ne treba da čudi jer Peter Strickland očito voli takve stvari: njegov prethodni film Berberian Sound Studio bio je posveta italijanskom valu horora.
Problem sa The Duke of Burgundy je što uglavnom ne funkcioniše ili funkcioniše do pola. Dobra je fora da nema golotinje i eksplicitnosti i u tome se ogleda snaga i postojanost Stricklandove autorske vizije, ali i izvođačka veština. Film je atmosferičan, lepo izgleda i još bolje zvuči sa sjajno komponovanom i izabranom muzikom. Nije čak ni da nema ideju, ima ih nekoliko, ali one su već potpuno standardne za nekoga ko čak i ne mora da se preterano razume u tematiku, dovoljno je da je o njoj nekoliko puta razmislio ili možda pročitao neku knjigu. Recimo, poznata je stvar da zapravo mazohisti i podređeni određuju granicu dokle će se ići u igricama, kao i da je dominantna strana zapravo pod stalnim pritiskom.
Štos je u tome da smo to već videli, čuli i čitali, i teme i teze, čak i stil, pa umesto toga da bude hipnotičan i uzbudljiv, The Duke of Burgundy je dosadan, osim možda po detaljima. Recimo, prošle godine smo imali Venus in Fur od Polanskog. Veći deo privlačnosti tog filma se skrivao u pametnoj konstrukciji, film o predstavi po legendarnoj knjizi, kao i u ličnosti autora. Prosto, na svakom koraku smo mogli da učitamo poneki detalj iz dobro poznate biografije Romana Polanskog, da promišljamo zašto je izabrao glumca koji fizički liči na njega i upario ga sa svojom suprugom u filmu sa izraženim konotacijama.
Zapravo, možda je problem u meni. Ne da mi smeta seksualna tematika ili lezbejski milje, daleko od toga. Ali ja sam jedan od onih namćora koji vole kontekst. Zato mi je draža Zupanova Igra sa đavoljim repom nego Devojka O, na primer. Ali generalno nisam neki fan erotske literature, pa stoga niti veliki poznavalac njenih ekranizacija. Znam ko je Jesus (Jess) Franco na kojeg se The Duke of Burgundy referira na nekoliko mesta, ali u tome ne vidim neku naročitu genijalnost samu po sebi. Onda je nekako logično da u The Duke of Burgundy nisam prepoznao genijalnost o kojoj kritika toliko trubi. Meni je sve to uglavnom bilo dosadno.