20.5.15

The Man in Orange Jacket / M.O.Ž.


2014.
scenario i režija: Aik Karapetian
gl. uloga: Maxim Lazarev

Vremešni tajkun je upravo otpustio svih 200 i kusur zaposlenih iz svog brodogradilišta. Peče ga savest i žali se svojoj mladoj ženi. Želi da se dobro naspava pre puta na preko potrebni odmor u Italiji, gde će sunce zameniti kišu. Ono što on ne zna je da ga je jedan od radnika u narandžastom reflektirajućem prsluku pratio i da je sada na vratima njegove vile. U ruci mu je kutijica za alat i bogataški par će, logično, Bogu na istinu. I to na prilično brutalan način.
Marksistički, revolucionarni kontekst se nameće sam od sebe. Oni su truli kapitalisti, on je ubogi radnik. Oni su eksploatatori, on je potlačen. Oni govore “vlastelinskim” i službenim latvijskim jezikom, on “pučkim” ruskim. Međutim, nije sve tako dogmatski ustrojeno. On neće kuću i pronađeno blago podeliti sa svojim otpuštenim kolegama. On neće čak ni kao prvi među jednakima stati na čelo nove revolucije. On će se u kuću useliti i usvojiti životni stil svojih tlačitelja. On nije nikakva avangarda radničke klase, niti je običan čovek u neobičnoj situaciji. Nije njega gubitak posla poremetio, on ga je pokrenuo i poslužio mu kao izgovor da posegne za svojim ludilom i beskrupuloznošću.
Jednom kad se nađe u kući i u cipelama (bukvalno i metaforički) svojih gazda, on će prisvojiti njihov posed i pokušati usvojiti njihove navike. Ali to mu ne ide. Bogataška hrana mu ne prija, suviše mu je apstraktna i ne zna da je konzumira. Skupi alkohol pije kao što bi lučki radnik pio jeftini, pa mu je muka. Bogataška odeća mu ne stoji i u njoj izgleda kao klinac koji iz igre obuče dedin mantil. Čak mu se i seks sa skupim kurvama koje izgledaju kao bliznakinje izjalovi. Povrh toga, čini se kao da ga sama sablasna kuća odbija, u njoj mu je neprijatno, a proganja ga i tip u narandžastom reflektirajućem prsluku, tip nalik njemu.
The Man in Orange Jacket je film sa zanimljivom idejom i zanimljivim, brutalnim i krvavim početkom. Jednom kada se naslovni junak nađe u kući, film gubi na fokusu i ne ide nikuda. Kako odmiče prema kraju, postaju sve vidljiviji nedostaci, kako u smislu ideje (autor ne zna šta radi i šta bi radio, da li bi to bio punokrvni art-horor, da li studija karaktera ili politička alegorija), tako i u tehničkom smislu. Čak i minorni budžet od oko 40.000 eura postaje izuzetno vidljiv i nepremostiv problem. A trajanje filma od 70 miniuta je klasičan slučaj “ni tamo ni 'vamo”, za jezgroviti kratki film je previše razvučen, za punokrvni dugometražni ostaje nedorečen.
Ni autorske ideje nisu baš genijalne, a nisu ni nove. Videćemo tu površinske odjeke Kubricka (The Shining, naravno), Hanekea i von Triera. Površnost je tu ključni argument. Film se, kao i njegov protagonista, zadovoljava time da samo imitira “elitu”, ne razume je i ne pokušava. Zapravo u glavnom liku je i najveći problem. Stranac bez imena i prošlosti je atraktivan kao bauk, ali nije baš najzahvalniji materijal da se s njim saživimo.
The Man in Orange Jacket će se možda svideti nekom pomodnom horor fanu, možda određenim krugovima u arthouse publici i lagano hipsterski nastrojenoj kritici. Ali pošteno govoreći, ovo čak nije ni loš film. Nisam siguran ni da je film. Mislim, pušta se po bioskopima i filmskim festivalima, ali više mi liči na konfuziju ideja, momenata i raspoloženja složenih u dosadnjikavu celinu nego u konkretan film sa glavom i repom. Na ovakve stvari ne treba gubiti vreme. Shvatite to kao savet.