The Harvest

2013.

režija: John McNaughton

scenario: Stephen Lancellotti

uloge: Samantha Morton, Michael Shannon, Natasha Calis, Charlie Tahan, Peter Fonda, Leslie Lyles

S vremena na vreme se pojavi tako neki film, najčešće posle “skupljanja prašine” od nekoliko godina, oko kojeg kritika poludi kao da je u pitanju Wake in Fright. Krene “hype” po novinama i internetu i očekivanja se podignu. Još kad takvo delo potpiše reditelj poput Johna McNaughtona, poznatog po momentima ingenioznosti kao u svom prvencu Henry: Portrait of a Serial Killer (1998) ili izuzetno sočnog pulpa kao u izuzetno zavodljivom teen-caperu Wild Things (1998), i još kad se film prodaje kao horor-misterija, čini se da smo na konju.

Eh... Kakvo nam tek razočaranje sledi kad shvatimo da The Harvest nije dovoljno originalan da bi poslužio kao prava misterija, niti ni izbliza dovoljno strašan da bi se podvukao pod horor. Zapravo, ovo je jedan od onih filmova sastavljen od rezervnih delova starijih i boljih filmova i momenata iz žanrovske literature. Ima tu po malo od svega i svačega, a najviše Stephena Kinga, i to njegovih manje inspirativnih novela i romančića, sa sve izoliranim “settingom” i prvoloptaškim aluzijama i metaforama. U tendenciji da se svakog autora pamti po najboljim delima, zaboravljamo da su neka druga potpuno zasluženo isparila iz pamćenja. Upravo je to slučaj i sa McNaughtonom: nije on slučajno reditelj sa par blistavih momenata i puno opskurnih filmova i televizijskog zanatskog štanca u međuvremenu.

Dakle, imamo dvoje dece. Maryann (Calis) je nedavno izgubila oca (majke nema u priči), pa je dodeljena na staranje babi (Lyles) i dedi (Fonda) u retko naseljeni ruralni kraj. Baba i deda su u redu, ali dvanaestogodišnjoj curici je ipak potrebno društvo. U svrhu toga, ona lutajući po kraju vidi kuću pored čijeg zida su posađeni kukuruzi, što joj se učini sumnjivim, pa se, normalno, popne uz lestve koje su se, normalno, našle odmah tu, pravo na sprat kuće i pravo u sobu u kojoj leži dečak njenih godina. On je Andy (Tahan), bolešljiv je, retko kad izlazi iz kreveta, a nikad iz kuće, kreće se pomoću invalidskih kolica i sanja o bejzbolu koji nikad nije zaigrao.

Naravno, Andy ima roditelje koji se brinu o njemu. Tata (Shannon) se isprva čini kao bilmez, ali kasnije ukapiramo da je solidan tip, samo pomalo pasivan i, reklo bi se, papučić. Ali zato sa mamom (Morton) očito nešto nije u redu. Od početka nije prijateljski nastrojena prema Maryann, ali to isprva otpišemo kao preteranu brigu majke bolesnog deteta, pa još k tome doktorice. Stvari vrlo ubrzo poprime patološki ton i eto nama jezive misterije gde se tata ponaša kao glupak, mama kao ludača, gde su baba i deda tu za dašak “hippie” dragosti i nostalgije, i gde su dvoje dece koji se igraju detektiva ugroženi. A, da, imamo i treće dete koje mama i tata kriju u podrumu.

Znači, eto nama tipične jezive misterije, i to veoma proizvoljne, moram reći. Od početka nam je jasno da je naslov spoiler svoje vrste, a od polovine i na šta se tačno odnosi. Iako scenarista-debitant pokazuje nešto takta za meru i doziranje kad se šta uvodi, uglavnom ne uspeva da nas navede na krivi trag. Gledali smo takve filmove, čitali Kinga, znamo sve o jezivim ženama-monstrumima kao glavnim negativcima. Setimo se samo majke u Carrie, setimo se Misery i još nekih naslova. Dodatni teret su likovi bez ikakve motivacije za svoje postupke (osim ludila i nemoći) i namerno ostavljene rupe u priči, pre svega glede Andijevog “backgrounda”. Recimo, ne saznajemo od čega on tačno boluje da ne može da hoda i ne sme da izlazi.

Kritika je nahvalila glumačka ostvarenja Mortonove i Shannona, ali meni je promaklo šta je njih toliko fasciniralo. Istina, oboje igraju poptuno suprotno od svog tipa uloga. Samantha Morton je uglavnom imala likove sa kojima se možemo saživeti i koji bude empatiju, dok je Michael Shannon uglavnom bio u ulogama sumnjivih, opasnih i zastrašujućih tipova. Nije toliki problem u njima koliki u njihovim likovima ovde: to je nemoguće odglumiti bez šmiranja i foliranja. Zato njih dvoje preteruju. Sa druge strane, Peter Fonda uglavnom služi za ukras i kupovinu klase, a glumački je prisutan taman toliko da bez griže savesti pokupi honorar. Na sreću, klinci su simpatični i čak imaju nešto hemije kada su zajedno. Međutim, i oni i njihovi likovi su malo prestari za potpuno klinački odnos koji im scenario pretpostavlja.

The Harvest ima i svojih izuzetno dobrih momenata. Najbolji od njih je jedan zaista iznenađujući obrat, pravilno izgrađen i solidno naplaćen. Drugi od njih je u uvodnim scenama, pre svega u vezi sa građenjem pozadine, odnosno maske majčinog lika. Konačno, i atmosfera na početku je solidno pogođena i “suspense” se solidno gradi. Solidno je i to što se ne pribegava jeftinim “jump scare” rešenjima.

Ali opet to nije dovoljno da bi The Harvest bio makar solidan film. Naprotiv, samo je frustrirajući, kao nekakva loše složena kompilacija oprobanih horor standarda. Niti strašan, niti misteriozan, niti svež. Zapravo, postaje jasno zašto je skupljao prašinu ove dve godine.