22.5.15

Jimmy's Hall


2014.
režija: Ken Loach
scenario: Paul Laverty (po komadu Donala McKellija)
uloge: Barry Ward, Aileen Henry, Simone Kirby, Aisling Franciosi, Jim Norton, Bryan F. O'Byrne, Andrew Scott

Kružila je priča da će Jimmy's Hall biti poslednji film Kena Loacha, da posle njega definitivno ide u penziju. Kruže takve priče redovno o svakom starijem i važnom reditelju, svaki film je oproštajni kao turneja sastava The Rolling Stones. Naravno, dok se ne pojavi novi, sledeći oproštajni. Zapravo, nisam za diskriminaciju po godinama, neki autori starije generacije imaju sa svojih 70 ili 80 godina daleko više energije nego njihove mlađe kolege, u stanju su da pronađu priču i ispričaju je na pravi način, sa dozom ljudskosti i mudrosti. A Loach je jedan od najvećih i šteta bi bila kada bi mu poslednji film bio slabašan kao Jimmy's Hall.
Tema filma, biografija (sort of) Jimmija Graltona, poznatog irskog levičarskog (komunističkog) aktiviste između dva svetska rata, svakako je bliska Loachu. Ovaj autor je sposoban da napravi ultimativni politički film sa nedvosmislenim stavom, a da opet ostane ljudski i nijansiran, a Gralton je zaista interesantna istorijska ličnost. Bio je dezerter iz britanske vojske, učesnik revolucije u Irskoj, prominentan član levog krila IRA-e, emigrant u New Yorku, aktivista, komunista i konačno, jedini Irac koji je proteran iz svoje zemlje.
Problemi počinju sa izvornim materijalom koji je – mjuzikl. Ni to nije nužno pogubno, spoj mjuzikla sa teškim temama i jakim političkim nabojem svakako je moguć. Na pamet mi pada najbolji film te vrste, argentinski Tango (1998). Problem sa Jimmy's Hall je što ne uspeva da pronađe fokus, odvoji bitno od nebitnog i ostane gladak.
Jimmy (Ward) se nakon 10 godina u Americi (što je sjajno prikazano u uvodnoj špici kroz arhivske fotografije New Yorka iz ranih 20-ih na kojima se smenjuju novi, sjajni neboderi i poderani i gladni radnici kao večiti kontrast američkog i generalno kapitalističkog društva) vraća u svoje selo sa namerom da pomogne majci (Henry) na farmi i živi mirno i povučeno. Pre nego što je otišao, Jimmy je bio pokrenuo nekakav dom kulture u selu koji je bio trn u oku svim moćnicima (kako britanskim, tako i irskim, a naročito crkvi). U klubu se nije dešavalo ništa opasno, ljudi su se okupljali, zabavljali, plesali, čitali i raspravljali o raznim temama. Indicija je da je Jimmy upravo zbog svojih aktivnosti u klubu i otšao. Sada kada se vratio, meštani očekuju da ponovo pokrene klub kako bi usred krize (u pitanju su rane 30-te) mogli makar da idu na igranke. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, klub će opet postati trn u oku moćnicima.
Prvi kojem to smeta je velečasni Sheridan (Norton). Razlozi su jasni: u novoj irskoj državi Crkva ima monopol na obrazovanje i kulturu. Kolovođa je komunista, tamo se skupljaju mladi i dokoni i svašta im se može motati po glavi, a još slušaju i tu crnačku muziku zvanu jazz. Problem tu vide i lokalni moćnici kao što je veteran IRA-e i lokalni policajac O'Keefe (O'Byrne) čiji je dodatni motiv to što mu je kćerka (Franciosi) aktivna u klubu. U krajnjoj liniji, postojanje takvog kluba je zvono za uzbunu u jednoj mladoj, tek uspostavljenoj državi koja se još nije ohladila od ratova i podela, u kojoj su veleposednici još uvek stranci i u kojoj svaki sukob može eskalirati. Dodajmo na to i krizna vremena i siromaštvo, te zavodljivost komunističke retorike i njenu, u datom trenutku sasvim razumnu i legitimnu poziciju, i eto recepta za sukobe i napetost.
Problem sa filmom je u scenariju koji je rasplinut i nema nikakav fokus, niti na Jimmija, njegov život i motive, niti na tadašnje stanje u Irskoj bilo na socijalno-ekonomskom planu, bilo na planu relativno skore i sveže ratne traume i neraščišćenih računa. Loachov stalni saradnik Paul Laverty (još od 1996. i filma Carla's Song) ne uspeva da pogodi ni ton filma, ali ni da uverljivo razradi likove, čak ni da nas ubedi u Jimmijevu istorijsku važnost. On ipak nije bio ni običan mali čovek niti jedan od mnogih razočaranih revolucionara, niti tek neki lokalni agitator koji je uticao na jedno selo, a njegova plesna sala nije bila samo plesna sala i paravan za komunističku indoktrinaciju nego u to vreme jedan potpuno novi koncept. Ono što posebno pogađa je to što ni Laferty ni Loach nisu uspeli da nam objasne zašto je on bitan, kao što je to bio slučaj sa Neilom Jordanom i filmom Michael Collins.
Jedini segment priče koji ima smisla je upravo onaj sa sveštenikom koji je jedini nijansiran lik koji ima kakav-takav luk razvoja. On počinje kao tvrd čovek doktrine, i tu pozu zadržava javno, ali privatno razvija poštovanje za svog protivnika u borbi za plemeniti cilj. Jim Norton ga savršeno igra, a scene između njega i Graltona su ponajbolje u filmu i sa sobom nose određenu napetost. Za njegovog pomoćnika (Scott) ipak nije bilo dovoljno mesta, pa mladi glumac željan dokazivanja ostaje uglavnom neiskorišten.
Sa pozitivne strane, fotografija je izuzetna. Jimmy's Hall je snimljen na traci od 35mm i izgleda predivno, prirodno i poetično. Tom utisku doprinosi i sjajno odabrana i uklopljena muzika koja i pored korena filma u mjuziklu nikad ne biva opterećujuća u svojoj sveprisutnosti.
Loach je svakako vešt zanatlija i više od toga, autor sa namerom i znanjem, ali sa ovakvim scenariom nije ipak mogao puno. Ni okolnost da je izbacio tri filma za tri godine nije nimalo olakšavajuća. Sa The Angel's Share je pogodio u centar, The Spirit of '45 je bio više nego solidan i informativan dokumentarac, ali je sa Jimmy's Hall omašio. Dešava se. Mišljenja sam da bi mu umesto penzije pasao jedan solidan odmor. Nadam se da će se tako nakupiti energije i inspiracije za još koji film.