10.5.15

Faults


2014.
scenario i režija: Riley Stearns
uloge: Leland Orser, Mary Elizabeth Winstead, Chris Ellis, Beth Grant, Lance Reddick, Jon Gries

Ne znam kako stvari stoje danas, ali distinktivno se sećam otupljujuće dosadnih, potpuno naivnih i apsolutno kretenskih predavanja za koja su nas izvlačili sa časova krajem osnovne škole. Predavanja bi bila na standardne glupe teme: štetnost droge, sigurnost vezana za seks – najbolje apstinencija i, hit svih hitova, opasnost od sekti. Bilo je to neko čudno paranoidno vreme krajem 90-ih, a zločinačka vlast se trudila da mlađim generacijama zamaže oči glupostima i ufura ih u svoj paranoidni sistem vrednosti. Kad malo bolje razmislim, pušenje trave je bila jedina normalna reakcija, a pola majki u komšiluku je bilo na bensedinima, bromazepamima ili nečemu još jačem. Seks nam je bio nedostupan: za kurve nismo imali love, zavodničke veštine su nam bile nikakve, a i drugarice bi radije dale nekom malo starijem i iskusnijem baji nego nama sa paučinastim pubertetskim brkovima.
Sekte su bile tek posebna priča. Ne samo prijateljski satanisti iz komšiluka koji piju vino na groblju i povremeno okrenu koji krst, nego se u taj koš svašta trpalo. Razna veštičarenja i dodolarenja, Moonies, sajentolozi, Jehovini svedoci, pa čak i nesretni Adventisti – subotari koji nikom ništa nisu skrivili. Po toj liniji je bio sumnjiv i Sorosev Omladinski Otvoreni Klub: em se reklamirao na opozicionom Radio Indexu, em su prostorije bile pored subotarske crkve. Ništa nije slučajno! Uostalom, bilo je to vreme kad je ime novinara Vanje Bulića nešto značilo u Srbiji, kada je Bane Ivković osnivao jednu besmislenu fondaciju za drugom, sve od državnog novca i kada smo mi ponosno nosili Otpor!ov znak stisnute pesnice, dok su štreberčići i naivne budale nasedale na propagandu sa televizije, naročito o nekima koji sipaju drogu u piće i o štetnosti gledanja u prirodni fenomen totalnog pomračenja Sunca.
Srećom, išao sam u cool opozicionu gimnaziju čiji su profesori stalno bili u štrajku, pa su gluposti o drogi, seksu i sektama prestale. Njima se nije dalo ni da tupe o tome, niti da organizuju festivale preseransa na tu temu. Ionako je, očito, tema bila izmišljena, pokupljena odnekud i presađena u jalovu zemlju, “videla žaba da se konj potkiva” i sve na tu temu. Ipak, u Americi stvari stoje drugačije nego na brdovitom Balkanu: velika je zemlja i tamo zaista svega ima, a sve se da pretvoriti u nekakav biznis, kako razni kultovi i sekte, tako i profesionalni motivacioni govornici, “re-progameri”, stručnjaci za borbu protiv istih.
Oprostite zbog predugog “down the memory lane” uvoda, ali Faults mi je dao razmišljati o tome. U pitanju je film o panici, sektašenju, reprogramiranju i ostalom šarlatanstvu. Ansel Roth (Orser) je jedan od tih šarlatana, motivacionih govornika i stručnjaka za reprogamiranje mladih izgubljenih duša koje su zaglavile u nekom kultu. On je potrošio sve svoje zalihe sreće i sve svoje kredite, pa je zbog toga tužan prizor. Grebe se za hranu, njegova predavanja su mlako posećena, a za njegove knjige niko ne mari, izgubio je TV emisiju, brak i kuću, pa sad živi u autu i duguje ozbiljne pare svom menadžeru (Gries) koji mu na vrat tovari uterivača dugova (Reddick). Nije ga briga ni za šta, osim da preživi od danas do sutra.
Spas mu dolazi u vidu dvoje zabrinutih roditelja (Ellis, Grant) čija je kćerka napustila dom i pridružila se kultu Faults. Ansel o kultu i njegovoj praksi ne zna ništa, ali ga to ne sprečava da za novčanu naknadu i troškove prihvati posao u nadi da će tako zatvoriti finansijsku konstrukciju. Stvari, međutim, nisu tako naivne. Predmet otmice i reprogamiranja Claire (Winstead) je čudno saradljiva i savršeno uverena, njeni roditelji nisu blagonakloni naivni i jednostavni ljudi, a njihova familijarna dinamika je sve samo ne normalna. Ansel pritom rapidno gubi razum, pa nam nije najjasnije ko tu koga “radi”.
Ovaj inteligentni indie je jedno od retkih ostvarenja koje uspeva da kreira i ozbiljnu dramu i prilično direktnu komediju u jednoj potpuno zaokruženoj priči. Tempo filma je malo sporiji i svojom statičnošću podseća na veštu adaptaciju teatra (scene su duge i izrazito dijaloške), ali nas svejedno drži u pripravnosti. Smenjujući karakterne studije, dramu, misteriju i komediju, autor Stearns, inače poznat po kratkim filmovima, nas nepovratno vezuje za ekran.
Stearnsov stil je nepogrešiv, na momente nam se čini da je film smešten u 80-te, inače oficijelno dekadu panike u Americi, kada su ljudi izmišljali sataniste, sektaše, manijake i pedofile na svakom koraku, ali zapravo je vanvremenska priča, takvih gluposti ima i danas. Stearns je veoma zainteresovan za detalje: simetriju, kontraste, teksture... Njegovi veoma usporeni “zoomovi” u statičnim kadrovima deluju gotovo hipnotično i dodaju na inače prisutnu paranoju.
Glumci su odlični i za svaku pohvalu. Leland Orser je jedan od onih večitih karakternih epizodista, jedan od onih “kako se zove” tipova čiju facu smo sretali po nebrojeno filmova. Sada konačno ima priliku da bude u centru pažnje i ostvaruje pravu glumačku bravuru. Sjajnu partnerku ima u Mary Elizabeth Winstead, inače autorovoj supruzi, jednoj od najkompletnijih američkih glumica današnjice. Njen lik je jednako zanimljiv kao i njegov, samo umesto komične note imamo jednake doze misterije i ranjivosti.
Intrigantan je i sam naziv filma, odnosno naslovne sekte, koji ima dva ne naročito vezana značenja. Sa jedne strane, “fault” je greška, onaj tip greške koji donosi iskustvo, učenje i promenu. Drugo značenje reči je rased, početak niza tektnoskih promena, podizanja planina i pomeranja kontinenata. Do samog kraja filma, sa sve jednim prvoklasnim obratom, nećemo znati pravo značenje. Apsolutna preporuka.