Black Sea

2014.

režija: Kevin MacDonald

scenario: Dennis Kelly

uloge: Jude Law, Scoot McNairy, Michael Smiley, Ben Mendelsohn, Bobby Schofield, Grigoriy Dobrygin, David Threlfall, Jodie Whittaker

Avanturistički filmovi su zeznuti, posebno ako od starta zahtevaju određene tehničke uslove. Neko poput Rogera Cormana se može igrati sa minimumu sredstava i sa “dve stolice i ostatkom starog seta napraviti spektakl o Starom Rimu”, između ostalog, zbog toga je i majstor. Međutim, ako ti priča zahteva brodove ili u ovom slučaju podmornice, pa ako pritom još ima i “heist” momente, to znači da treba biti podržana odgovarajućim sredstvima i nemalom količinom zanatskog znanja. U principu, takve filmove smo dobijali od Hollywooda.

Da vidimo kako Britanci stoje po tom pitanju. Tamo postoji tradicija avanturističkih romana o mornarima, piratima i zakopanom blagu, ali to ne mora da znači ništa. Za pisanje romana je potrebna inspiracija, ideja, papir i olovka (ili kompjuter u modernim vremenima). Dobra vest je da je podmorničarski spektakl o lovu na potopljeno zlato pod imenom Black Sea sa tehničke strane besprekoran, vešto režiran i montiran, te da su efekti kvalitetni. Nije se štedelo ni na glumcima, imamo internacionalnu ekipu relativno poznatih imena, za šta možemo zahvaliti koprodukcionoj shemi koja uključuje Britance, Amerikance i Ruse. Loša vest je da je priča muljava, da se oslanja na neke od najstandardnijih i najotrcanijih klišea što se tiče tačaka zapleta i obrata i da u velikoj meri pila po jednoj te istoj tako modernoj anti-kapitalističkoj i anti-korporativnoj ideji.

Prvi kadrovi, arhivske fotografije vezane za Drugi svetski rat i solidna animacija nas navode na krivi trag da je u pitanju ratni film. Black Sea je, međutim, smešten u sadašnje doba i radnja zapravo počinje sa otkazom koji podmornički kapetan Robinson (Law) dobije u privatnoj firmi uz bednu otpremninu od nešto preko 8.000 funti za 11 godina službe. A prethodno je bio u mornarici i za svoj poziv je žrtvovao sve, izgubio familiju i kontakt sa sinom i sve na tu foru. Od jednog takođe otpuštenog kolege će saznati za nemačku podmornicu iz Drugog svetskog rata koja je prevozila rusko zlato netom pre početka Hitlerove invazije na SSSR i koja leži na određenom mestu u Crnom Moru. Sumnjivi privatni investitori će Robinsonu ponuditi da skupi ekipu, pola Britanaca i pola Rusa, i da pokuša da izvuče to zlato na površinu. Investitor će uzeti svoj deo, a ostalo je na volju posadi modernih plaćenika. Tipična priča za onaj proverbijalni “one last job”.

Tu već nastaju problemi. Jedan od ljudi na koje je Robinson računao se ubio, pa na njegovo mesto uzima klinca bez iskustva Tobina (Schofield) što u Rusima budi sujeverje. Podmornica je, blago rečeno, krntija. Kako posada ne radi za platu, nego za deo kolača, logično je pretpostaviti da će svaki dobiti više ako se deli na manje delova. Minimum za upravljanje podmornicom je 9 ljudi, sve preko toga je višak. Investitorov predstavnik Daniels (McNairy) će se naći mešu putnicima iako pati od klaustrofobije. Ronilac Fraser (Mendelsohn) je psihopata na kojeg se ne može računati. Robinsonu sijaju dolari u očima i lud je što od pohlepe, što od želje da se osveti korporativnim govnarima koji su mu dali nogu u dupe. Pritom, odnosi između Britanaca i Rusa u posadi nisu prijateljski, često nisu ni profesionalni i svako malo dolazi do varnica. Kada na kršu od podmornice dođe do nesreće, postavlja se ona večita dilema: “pare ili život”, a ni to da je nemačka podmornica potonula sama od sebe, tj. da nije potopljena u ratu, nije nikako dobar znak.

Rekoh već, sa tehničke strane, Black Sea je vrlo dobar film. Režija Kevina MacDonalda (The Last King of Scotland, How I Live Now) je sigurna i profesionalna. Atmosfera je klaustrofobična, prava podmorničarska, kamera i efekti vrhunski. Film je snimljen na pravoj, funkcionalnoj sovjetskoj podmornici iz privatne kolekcije, i zaista je bila postavljena na dno, doduše reke u Velikoj Britaniji. Pretpostavljam da su glumci i ekipa imali relativno nezahvalan i težak posao. Napetost je dozirana znalački, na podmornici i van nje na morskom dnu, iako je cela ta komponenta nepoverenja i neprijateljstva između Britanaca i Rusa pomalo otrcani, hladnoratovski štos. Tehnički žargon vezan za podmornicu je dovoljno pitak. Na te neke fore Black Sea uspeva da nas dobije da ga pomno pratimo.

Problemi nastaju u apsolutno kriminalnom scenariju. Karakterizacija likova ne ide dalje od uobičajene tipologije. Korporativni Daniels je ljiga i gad, a zbog svoje paranoje i klaustrofobije služi kao idejni pokretač sranja. Izvršilac tih sranja je, očekivano, psihopata Fraser. Klinac bez iskustva je teret i nije mu mesto na podmornici. Ispostavlja se da je, tipa, ronio u klubu što je scenaristi Dennisu Kelliju (serije Utopia i Pulling) sasvim dovoljno objašnjenje da ga pošalje na ronilačku dužnost. Ostatak Britanaca su “heroji radničke klase”. Rusi su, međutim, klasični polu-divlji, polu-pijani agresivni ili melanholični bradati tipovi i razlikujemo ih samo prema formacijskim pozicijama. Kapetan Robinson jedini ima kakvu-takvu pozadinsku priču, ali ona je standardna da standardnija ne može biti i data je kroz flashback momente “dinog dana na plaži sa ženom i sinom”. Ti momenti su ujedno i izgovor da se u filmu pojavi jedini ženski lik, njegova bivša žena koju bez ijedne replike igra Jodie Whittaker.

Čak je i sam Jude Law pogrešan izbor za ulogu. Njegov škotski akcenat je na momente prenaglašen, a njegov “badass” stav nekako neuverljiv. Ta grubost mu je nekako prošla kao Domu Hemmingwayu u istoimenom filmu, ali to je bio neozbiljan, maničan i u velikoj meri parodičan film. Black Sea ipak ima pretenzije da bude ozbiljan film i Jude Law, pored želje da svoju karijeru usmeri ka određenom tipu uloge, nema nekih argumenata da se u takvoj ulozi nađe. Lik Robinsona zahteva drugačijeg glumca, ne nužno boljeg ili versatilnijeg, samo grubljeg i više usmerenog na akcijske i vojničke uloge. Ostatak glumačke postave je onoliko dobar koliko im scenario i tanki likovi to dozvoljavaju.

Konačni utisak je polovičan. Black Sea se može pratiti i odgledati i zaboraviti. Nezgodno je to što su autori hteli ipak malo više, o čemu govori i pretenciozni socijalno-politički pod-tekst. Legitimno je boriti se protiv kapitalizma ili čega već, ali problem je kada se u toj borbi ne ide dalje od u narodu popularnog stava i zapravo ostaje na površini. Naročito ako je u pitanju film o podmornici.