8.5.15

Marfa Girl


2012.
scenario i režija: Larry Clark
uloge: ensemble cast

Nisam naveo glumce. Šta će vam to? Ovo je film Larrija Clarka, glumci su u najboljem slučaju polu-profesionalci sa ponešto kredita statista sa zadatkom. A, da, uglavnom su maloletni. Kvalitet i talenat Clarku nije bitan, koliko dobra volja tih nesrećnika koje je dobio da paradiraju goli, pričaju nebuloze i izvedu poneku gadost za koju bi ga profesionalac oterao u materinu. Jer Clark nije “auteur” nego provokator koji je više dosadio i bogu i narodu i koji više ne može pošteno ni da isprovocira. To su, izgleda, shvatili i distributeri, a i dobar deo publike, pa se Clarka klone. Primera radi, Marfa Girl je film koji je nepune tri godine skupljao prašinu.
Clark je svoje provokacije počeo kao fotograf 70-ih. Prikazivao je, pogađate, besciljno i nihilističko ponašanje omladine kroz seks i drogu. Godine 1995. je prešao na medij filma i snimio Kids, daleko od savršenog filma, ali uspelu provokaciju koja se nekako uklopila u ekstremnu indie paradigmu 90-ih. Bilo je tad i većih njuški, Van Sant i Araki na primer, pa se Clark nekako podvukao pod taj krov. Bully (1999) sam propustio, ali po pisanju kritike osećam da je to bio jedini film u kojem je Clarkova potreba da nas šokira i sklonost ka estetici odvratnog poslužila svojoj svrsi i uklopila se u dobar i relevantan film. Zato sam pogledao Ken Park (2002). Ne znam koliko je to mučenje trajalo, meni su se ti sati praznine činili kao eoni, začinjeni bizarnim i nimalo erotičnim scenama seksa i masturbacije u čemu su učestvovali tinejdžeri. Wassup Rockers (2005) mi je uleteo slučajno na televiziji i bio mi je manje neprijatan nego Ken Park, mogao se prepričati u jednostavnoj rečenici, ali je svejedno bio prazan i nategnut, iako manje nihilistički i sa više simpatije za svoje likove. Film jednostavno nije išao nikuda, dok je sudio i osuđivao površno.
Sva je prilika da je Harmony Korine, sa kojim je radio Kids, a koji je kasnije napravio Gummo i Spring Breakers, kreativniji deo kreativnog dua, da u svojem ludilu i haosu ponekad dolazi do momenata genijalnosti. Ipak, Korinu se provukao scenario za Ken Park, pa ni tu više nisam siguran. Jasno je da sa obojicom imam “love-hate relationship”, ali Clark je lično i personalno filmski autor kojeg volim da mrzim.
Bilo kako bilo, sad imamo Marfa Girl, snimljen gotovo amaterski, gde se aljkavost ponekad uklapa u poeziju. Film je, rekoh, imao probleme sa distribucijom i to nije dobar znak. Opet imamo omladinu koja vozi skejt, duva i jebe se međusobno, gomilu čudnih likova koji pričaju o seksu, new-age šamanizmu i rehabilitaciji papagaja, ničim izazvanu muziku, gole mlade muškarce i žene i nekoliko veoma čudnih momenata. Imamo i natruhe neke socijalne priče, pominju se tu kultura i rasa/nacionalnost, a sve je smešteno u gradić Marfa, Texas od neke dve hiljade duša, direktno na meksičkoj granici.
“Marfa Girl” je, o, ironije, jed(i)na “dođoškinja” u priči, bezimena umetnica koja samo ide okolo i jebe se s kim stigne, a preferira Latinose. Ona je, kao i nekoliki umetnici, u Marfu stigla na osnovu stipendije poznatog rezidentnog umetnika Donalda Judda i njegove fondacije Chinati. Da ironija bude veća, ona nije centralni lik u priči.
To mesto pripada Adamu, šesnaestogodišnjaku iz mešanog braka koji dane provodi besciljno vozeći skejt, duvajući travu i snifajući muf. “Marfa Girl” će imati inspirativni razgovor o seksu i dvostrukim standardima s njim (jedna od boljih scena koja zaista dostiže poetičnost) i obećati mu karanje za pamćenje za godinu dana ako ovaj uspe da savlada umetnost lizanja.
Tu još imamo Adamovu majku koja spasava papagaje, njegove komšije koji vise u kući, duvaju u prisustvu dece i imaju nekakav polu-elektronski muzički sastav, a sa kojima Adam visi. Imamo i njegovu devojku Inez i jednu drugu, malo stariju devojku čiji je regularni dečko u zatvoru, a Adam dođe kao zamena. Imamo i profesoricu u školi koja Adama “spanka” po dupetu jer je zaspao na njenom času, iako je devet meseci trudna. Larry Clark, šta da se radi.
Sad, kako je priča smeštena na granicu, moramo da imamo i graničnu patrolu. Tu su dva Latinosa i jedan belac. Dvojica Latinosa predstavljaju različite koncepcije u pogledu na rasu i integraciju, a belac Tom je psihopata i ludak koji proganja Adama i njegovu majku, kao i otprilike sve žensko na šta spusti oči. On je nešto kao glavni negativac.
U teoriji, Marfa Girl je portret jednog zabitog pograničnog gradića i galerije likova koji ga naseljavaju. Ne znam koliko su ovakvi filmovi potrebni čak i kad su dobro izvedeni. Naprosto, priča je već milion puta ispričana i provučena kroz razne žanrove i jedini način da ostane sveža je da poseduje iskrenost, osećaj neposrednosti ili mudrost. Clark za to nije sposoban, on je čovek šoka koji se potrošio i koji je verovatno već dosadio i sam sebi.
Po delovima, Marfa Girl možda nije užasan film, ima tu materijala za nešto bolje. Recimo, fotografija eksterijera perfektno pogađa raspoloženje. Problem je u tome što je tipično “clarkovski” nepovezan i nekoherentan i pretvoren u prazan hod sa ishalapelim šok-momentima. Nevolja je u tome što ovo ni u kom slučaju nije poslednji Clarkov film. Njegovo sledeće delo se opet bavi (iznenađenje) skejterima tinejdžerima, ovog puta u Parizu, zove se The Smell of Us i upravo je otpočelo svoj festivalski ciklus. Možda ga vidimo do kraja godine, možda neke sledeće. Možda i najzagriženiji fanovi do tada dignu ruke od Clarka, ali sve mi se nešto čini da nismo mi te sreće.