11.5.15

Kidnapping Mr. Heineken

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.
režija: Daniel Alfredson
scenario: William Brookfield (po knjizi Petera R. de Vriesa)
uloge: Jim Sturgess, Sam Worthington, Ryan Kwanten, Anthony Hopkins, Mark van Eeuwen, Thomas Cocquerel, Jemima West, David Denick

Krenimo od istinite priče iza ovog filma. Petorica frajera su izvela, za holandske standarde, nezapamćeno drsku otmicu. Žrtva je bio “kralj piva”, Alfred Freddy Heineken, jedan od najbogatijih ljudi u zemlji, unuku osnivača, naslednik i CEO pomenute pivske kompanije. Slučaj nije nimalo nepoznat, otkupnina je bila rekordno visoka (35 miliona guldena, otprilike toliko pokojnih nemačkih maraka), a otmičarima je, nakon robije, ostao deo novca. Sve to je već bilo predmet jednog holandskog filma sa Rutgerom Hauerom u naslovnoj ulozi, jedne holandske mini-serije, te, za pretpostaviti je, brojnih rekonstrukcija u dokumentarnim i “true crime” formatima na televiziji.
Pitanje je može li Daniel Alfredson (druga dva dela originalne švedske Millenium trilogije) u svom debiju na engleskom jeziku na celu priču baciti novo svetlo ili je makar iskoristiti kao polazište za zabavan film. Odgovor je negativan, iako prva scena značajno podiže očekivanja. U njoj Anthony Hopkins u naslovnoj ulozi otetog tajkuna s visoka svojim otmičarima govori kako je njihova akcija toliko glupa da je možda genijalna, i da bi on pokušao isto da je očajan kao oni. Znači, možemo očekivati nešto toliko glupavo da je zapravo zabavno, možda čak nešto toliko loše da je zapravo dobro. Recimo, nadahnuti klon Tarantinovih filmova ili ranog Guya Ritchieja. Nažalost, Kidnapping Mr. Heineken pada na svim nivoima, a za triler pljačke, prevare i otmice je neoprostivo ravan, čak povremeno blatantno dosadan.
Prvi problem je apsolutno odsustvo fokusa. Mi se upoznajemo sa grupom naših otmičara u trenutku kad njihov legalni i legitimni građevinski biznis odlazi u vražju mater. Ne mogu čak ni izvući kredit jer im je jedina garancija zgrada u koju su se uselili skvoteri. Znajući koliko liberalna Holandija štiti ugrožene čak i kad su oni u očitom prekršaju, nije čudno da naši očajnici posle pokušaja deložacije u svojoj režiji završe iza brave. Onda se jedan od njih seti otmice kao rešenja njihovih finansijskih problema po oprobanoj “heist” formuli jednog poslednjeg posla. Problem je u tome što oni nemaju nikakvog kriminalnog iskustva, a žele da to izgleda profesionalno, a za to su im potrebne pare. Znači, pljačka banke... Shavatate na šta ciljam – ovo je jedan narativno neuredan film. Što je najgore, to ne važi samo za glavni tok priče, nego i za sve rukavce.
Što nas dovodi do drugog, ogromnog problema. Karakterizacija likova je nepostojeća. Otmičare razlikujemo po frizurama i nadimcima, a samo dvojica od njih imaju kakve-takve ličnosti. Cor (Sturgess) je kakti vođa bande, Willem (Worthington) je kakti snagator sa kompleksima koje mu je nabio njegov otac. Njih dvojica su povezani i preko Willemove sestre, a Corove trudne cure (West), jedinog ženskog lika u filmu koji služi za ukras i kao levo smetalo. Ostali razviju ličnost negde u drugoj polovini filma, ali tada je već kasno. Čak ni oteti Heineken koji je zamišljen kao kombinacija direktora-diktatora koji preuzima režiju svoje otmice, manipulativnog sociopate i obične lude nema ličnost, bar ne ljudsku i uverljivu.
Srećom, pa je Anthony Hopkins pravi izbor za tu ulogu. Onako vezan i manipulativan pomalo priziva u sećanje svoje najlegendarnije ostvarenje, Hannibala Lectera. Njegovo prisustvo unosi preko potrebnu svežinu i poneki komičan momenat u ceo film, kao kada se žali na muziku i hranu, zahteva udobniju stolicu i kućni ogrtač ili kada pokuša da reši otmicu kao biznis ili kada radi na tome da posvađa svoje otmičare. Međutim, on je tu u velikom problemu, sa loše napisanom ulogom u lošem i loše napisanom filmu, pa su njegove mogućnosti ograničene. On se trudi, ponekad i preteruje u oživljavanju svog lika, pa Freddy ispada pamtljiv, iako nimalo realan. U svakom slučaju, dovoljno da zaradi honorar i da se ne blamira kao glumac.
Kidnapping Mr. Heineken je, očito, užasno loš film koji pada na skoro svim nivoima. Ono što je posebno zabrinjavajuće je činjenica da nije moguće tačno odrediti tačku od koje sve odlazi dovraga. Sa pričom je sve u redu i tvrdo sam uveren da bi ona bila bolje realizirana, i u smislu podrobnosti i u smislu nekakvog šireg socijalnog aspekt, pa čak i u smislu emotivnog naboja u formatu televizijske emisije na nekom od “true crime” kanala, čak za pedeset minuta trajanja u odnosu na film koji traje skoro duplo više. Scenario je svakako površan, aljkav i neuredan, ali na reditelju je da otkrije njegove nedostatke i možda poneku jaču stranu (ako je ima) i da se fokusira na to. U krajnjoj liniji da ga produbi, da kroz upute glumcima doradi karakterizaciju likova. Da se pozabavi sa tempom.
Kidnapping Mr. Heineken je film koji deluje kao da ga je radio lenj, površan, nemotiviran, pa čak i neinteligentan čovek. Što svakako nije istina, jer je Alfredson zanatski pismen i sposoban reditelj. To je pokazao u Millenium filmovima, pa čak na trenutke i ovde. Sekvenca sa jurnjavom po ulicama Amsterdama gde se trkaju policijski automobil i čamac je odlična i mesto joj je u boljem filmu. Zašto film ima samo jedan takav momenat, ostaje misterija za mene.