The Age of Adaline

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2015.

režija: Lee Toland Krieger

scenario: J. Mills Goodloe, Salvador Paskowitz

uloge: Blake Lively, Michel Huisman, Harrison Ford, Kathy Baker, Ellen Burstyn, Amanda Crew, Linda Boyd, Hugh Ross (narator)

Iskreni da budemo, kino-repertoar jugoistočne Evrope nije baš sjajan, mada sve mi se nešto čini da ova 2015. godina nije počela najbolje nigde u svetu, ni glede visokobudžetnih ostvarenja, a ni što se tiče arthouse scene. Zato kad se zaželim mračne dvorane, moram često birati između polu-zanimljivih i nezanimljivih naslova. Prosto, nešto sam već ranije odgledao, neke franšize me nisu u startu privukle, pa se ne bih uključivao ako baš ne moram, za ćorave komedije uglavnom nemam živaca, dečiji filmovi me ne privlače, pa mi se izbor često svodi na akcijade. Kako valje ponekad napraviti promenu, a treba misliti i na čitateljke, reših da za promenu odgledam jedan pravi “chick flick”, odnosno romantičnu dramu. U startu nije “my cup of tea”, ali, kontam, igra Harrison Ford, a njega baš i nemamo priliku često videti, pa valjda film neće biti baš užasan i negledljiv.

U The Age of Adaline sve je grandiozno i glamurozno, usmereno na najširi spektar ženske publike. Romantični San Francisco oslobođen svoje “hi-tech” komponente, starovremenski enterijeri secesijskih zgrada, buržoaski milje, predivne haljine, i gudački “soundtrack” veći od života. Što će reći, prava podloga za cendranje. Ne zaboravimo i stare fotografije i arhivske snimke. Uz to, imamo i sveprisutnog naratora koji nam objašnjava magijsku realnost ovog filma (što je, izgleda, novi šik u romantičnim dramama) i često ispaljuje “bogus science” termine. Takođe, imamo i dvoje mladih i zgodnih pre svega televizijskih zvezda u glavnim ulogama, Blake Lively iz Gossip Girl i Michela Huismana iz Game of Thrones i njihovu romansu po oprobanoj formuli od “meet cute” momenta preko zavođenja i romantičnih trenutaka do velikih problema i peripetija i kraja koji ne bih otkrivao. Uostalom, u ovakvim filmovima sve opcije za kraj su već isprobane.

Ono na šta autori sa ovim filmom ciljaju nije toliko tipična ljubavna priča, koliko pozadinska priča oko naslovne junakinje. Adaline (Lively) je rođena u San Franciscu početkom XX stoleća, izrasla u lepuškastu ženu i udala se za inženjera koji je učestvovao u gradnji mosta Golden Gate, te sa njim dobila kćerku. Onda ju je zadesila tragedija, muž je poginuo a ona je malo zatim u toku vožnje upala u snežnu oluju i sletela s ceste u ledenu vodu. Usledila je hipotermija i klinička smrt, a onda je grom grunuo u auto i oživeo je. Usput, usled tog spleta okolnosti pokrenuo se “bogus science” mehanizam (nazovi-dosetljivo upakovan u naratorovo izlaganje) zbog kojeg naša Adaline ne stari i može živeti večno.

U trenutku glavne radnje filma, ona ima 107 godina i izgleda kao da ima 29. Njena kćerka izgleda kao da joj može biti baka i igra je Ellen Burstyn. Ne želeći da kao medicinski fenomen upada u nevolje i bude predmet proučavanja i eksperimenata, Adaline svakih 10 godina menja identitet i mesto života. Ovakav mehanizam smo možda sretali u kompleksnijim vampirskim filmovima tipa Interview with a Vampire, u ponekom špijunskom (valjda im je laganje i seljakanje u opisu posla), a nedavno i na veoma elegantan način u veoma elegantnom nezavisnom hororu Spring. Adaline se trenutno predstavlja kao Jenny Larson i kao takva će upoznati svog zgodnog modernog bradonju Ellisa (Huisman) koji će se momentalno zaljubiti u nju.

Ne znam moram li to posebno naglašavati, ali pretpostavka je šuplja na milion mesta i scenaristi Goodloe i Paskowitz se ne trude posebno da nam te nelogičnosti nekako razjasne ili da ih makar elementarno pokriju. Uostalom, jednom kad progutamo grom i re-animaciju, sve ostalo se čini kao boza. Problem je više u tome što Adalinin lik ne razvijaju u smeru da je prikažu kao realno ljudsko biće. Tu ne govorim o medicinskim tehnikalijama poput nezgoda ili zamora materijala na planu unutrašnjih organa, eventualnih ožiljaka i čega god. Mnogo više smeta što na Adalininoj psihi ne vidimo trag vremena. Gde je bila i šta je radila za vreme Hladnog rata i nuklearne panike? Šta ćemo sa seksualnom revolucijom, pokretom za ljudska prava, pokretom za gay prava, travom i drugim drogama, muzikom i modom koja se menjala ili konstantnim razvojem tehnologije?

Ne, ona je zamišljena kao skup izuzetnih dostignuća. Tečno govori nekoliko jezika, čita Braillevo pismo, pamti sve trivijalne podatke i vozi kao da joj je Fangio lično bio instruktor, sve to dok je maskirana u jednostavnu bibliotekarku. Jedini njen pravi “quirk”, osim onog standardnog da nikom ne otkriva svoje pravo ime i stanje i da pošto-poto izbegava zaljubljivanje, je taj da stalno ima pse iz jedne rodoslovne linije. Scenaristi se, međutim, jako trude nam odgovore na dosta beznačajnija pitanja koja nećemo ni postaviti uzevši u obzir najvažnije objašnjenje za našu junakinju. Recimo da se obogatila preko deonica Xeroxa ili da ima jednu jedinu staru prijateljicu koja je, sasvim zgodno i prigodno, potpuno slepa.

U takvoj postavci, sa tako napisanim likom, u najvećem iskušenju je glavna glumica. Blake Lively svoje zadatke ispunjava bez ijednog propusta. Scenario predviđa da ona govori pomalo arhaičnim jezikom koji odiše pompom – ona nema problema s tim. Scenario predviđa da igra stogodišnjakinju navodno punu mudrosti i integriteta – Blake Lively sa svojih 27 godina uspeva to da odigra apsolutno uverljivo. Scenario predviđa da se drži kao majka svojoj osamdesetogodišnjoj kćeri i ona to uspeva bez da se makar nenamerno nasmeši kad je ova oslovi sa “mama”. Povrh toga je ne u jednoj, već u najmanje dve ljubavne priče i uspeva da ostane intrigantna i hladno-prvilačna, čak i u onim nezavidnim situacijama kada je njenom liku jasno da preduzima rizik, ali svejedno želi potvrdu kroz flert.

Ljubavna će uleteti u, za ovaj inače konzervativno-romantični film, malo nezgodnu teritoriju kada u priču uđu Ellisovi roditelji, a naročito otac William (Ford). On je sa Adaline imao kratku, ali intenzivnu romansu koja mu je promenila život i okrenula ga ka astronomiji umesto ka medicini (oprostite meni ciničnom, ali to je svakako bila prava odluka uzevši u obzir jedini njegov šav koji vidimo), pa je on, veselnik, nazvao jednu kometu po njenom nadimku i krivo izračunao vreme njenog pojavljinja i od tada je čeka gledajući u nebo (kakva metafora). The Age of Adaline svakako nema potrebnu petlju da zaista i iskreno tretira vezu koju jedna žena može imati sa ocem i sinom, to je već teritorija ozbiljnih drama tipa Damage, ali to ne znači da neće napraviti momenat izrazite neprijatnosti.

Tu na scenu stupa drugi odlučujući faktor u ovom filmu: Harrison Ford u jednoj od svojih najboljih i najinspirativnijih uloga ikada. Ovaj stariji gospodin u poslednje vreme nekako jedva pronalazi prostor za sebe i uglavnom je sateran u kut između tipskih epizodnih uloga ili ridikuloznih naslova neprimerenih njegovim godinama. Ovde je zaista na testu kao glumac igrajući čoveka kome se davno potisnuta patnja vraća i uspeva ne samo da se izvuče, nego i da nas veže za sebe i da briljira iz scene u scenu. Prosto poželimo da ga vidimo u više filmova i to onih koji se ne sprdaju sa njegovom “screen” personom i prošlim ulogama.

Michel Huisman tu čini najpametniju stvar i ne smeta im, njegov lik je ionako prilično jednodimenzionalni šarmantni bogataš, njegovo je uglavnom da izgleda. Slično se može reći i za reditelja Kriegera. Sa scenariom kakav ima najbolje što može učiniti je da glumce uputi na pravu stvar ili da im, kao Fordu i Livelyjevoj, da dovoljno slobode, te da reši upotrebu naratora, muziku i vizuale. Na svim poljima radi sasvim pristojan, iako nespektakularan posao. Narator je jedini mogući kamen spoticanja, trik je prestar, ali jedino od njega možemo dobiti predviđene informacije glede Adalinine pozadinske priče.

The Age of Adaline je film koji su obeležili glumci i koji će se pamtiti po njihovim ostvarenjima. Blake Lively ga je svojom sigurnom interpretacijom učinila gledljivim i pored pretencioznosti i nekoherentnosti priče, a Harrison Ford ga je svojom nadahnutom interpretacijom učinio solidnim. Ostaje pitanje mogu li glumci od očajnog filma načiniti sjajan. Verovatno ne mogu, ali The Age of Adaline je primer da makar mogu od bezveznog napraviti solidan.