42

godina: 2013.

scenario i režija: Brian Helgeland

uloge: Chadwick Boseman, Harrison Ford, Nicole Beharie, Andre Holland

Postoji nekoliko stvari koje su večite u američkom filmu: sport i biografije. Obe kategorije služe da prikažu psihičku (neretko i fizičku) izdržljivost i neposustajanje, šire optimizam i kliše o nepobedivosti ljudskog duha. Kada se sport i biografija spoje u biografiju stvarnog sportiste, pa još nekako i istorijske ličnosti (više spletom okolnosti, a manje samim sportskim uspesima), i kada se na to doda još jedna snažna poruka poput borbe protiv rasizma, dobijemo film pod nazivom 42.

Centralna ličnost filma je legendarni bejzbol igrač Jackie Robinson (njemu u čast su dresovi sa brojem 42 povučeni iz svih američkih timova, a koriste se samo o prazniku Jackija Robinsona, kada svi igrači nose broj 42), prvi crnac u Velikoj ligi, igrač koji je počeo da ukida rasne barijere u sportu i društvu uopšte. Igra ga malo poznati televizijski glumac Chadwick Boseman i to čini donekle pristojno. Film prati njegovu karijeru od titule u crnačkoj ligi 1945, preko transfera u Brooklyn Dodgerse do ulaska u play off 1947. godine, uglavnom Robinsonovom zaslugom. Robinson se susreće sa mnogim preprekama, latentnim i ne tako latentnim rasizmom američkog posleratnog društva, u godinama pre kontrakulture, mirovnog pokreta i borbe za ljudska prava. Ključne dve osobe na njegovom pohodu su vlasnik Dodgersa Branch Rickey (Harrison Ford) i Robinsonova žena Rachel (Beharie).

Jedan od prvih pobačaja filma je da „privede svrsi“ dvoje sjajnih glumaca, veterana Forda i svežu Nicole Beharie. Njihovi likovi su loše napisani, Branch Rickey je sveden na karikaturu mudrog, starog magnata koji mudro i despotski vlada svojim klubom. Njegov cilj je privlačenje crne publike na utakmice Velike lige i za to je spreman na sve, od dovođenja perspektivnog crnca do obračuna sa rasistima u sopstvenim redovima. Govori promuklim glasom, ređe u govorancijskim monolozima, a češće u mudrijaškim, pseudo-duhovitim one-linerima. Ne ide to Fordu loše, neke od replika su napisane tako da odmah uđu u antologiju (Dollar is not Black or White, it's Green), druge su apsurdne (Jackie Robinson is a Methodist, I am a Methodist, God is a Methodist), treće su samo neuspešni pokušaji. Harrison Ford se trudi koliko može, ali sa onim što mu je dato ne može mnogo. Nicole Beharie je još više oštećena, njen lik je štaka glavnom liku, ne postoji u bilo kakvom nezavisnom kontekstu i svedena je na mudru ženu koja smiruje svojeg muškarca koji ponekad ne može da kontroliše temperament, naročito kad je doveden na ivicu živaca.

Sa druge strane, Boseman ima poprilično dobro ostvarenje, s obzirom na limitirano filmsko iskustvo i ne baš višedimenzionalnu ulogu. Jackie Robinson je heroj sa nekoliko mana, pošten, borben i uporan, ali nepredvidljive naravi, slab na provokacije i više oduševljen platom u velikom timu nego činjenicom da ulazi u istoriju. Nažalost, ne vidimo baš njegovu patnju i muku prve sezone u kojoj je suočen sa rasizmom, osim u retkim klišeiziranim trenucima. Andre Holland kao novinar Wendell Smith donosi malo svežine u film, njegov lik nam pruža pogled u dubinu segregacije, kada čak ni crni reporteri nisu smeli da dele kabinu sa svojim belim kolegama. Smith tako sedi u gledalištu, sa pisaćom mašinom na kolenima i oduševljeno piše o Jackiju Robinsonu, crncu, sjajnom igraču i vrhunskom džentlmenu koji odoleva svakoj provokaciji, a kasnije o Jackiju Robinsonu, idolu publike, crne i bele podjednako.

Činjenica je da 42 najdosadnije koncipiran i izveden film u poslednjih ko zna koliko godina. Toliko stereotipnog naklapanja i politički korektne tupljavine nismo imali još od Invictusa, samo što 42 ide još manje u dubinu. Rasizam je pokazan kao nešto strašno-strašno, ali se on ničim ne objašnjava. Nekoliko scena ipak razbija taj koncept. Alan Tudyk kao Ben Chapman, prvi trener filadelfijskog tima, uporno provocira Robinsona ponavljajući skoro celi varijetet uvreda i uvredljivih stereotipa za crnce. Chapman nije izmišljen lik (Tudyk ga sjajno portretira), bio je poznat i kao večiti provokator, a kao igrač je nervirao jevrejske igrače i čak koristio nacistički pozdrav. Treba još izdvojiti i scene sa Leom Durocherom (Christopher Meloni), moralno upitnim prvim trenerom Dodgersa. Razgovori između njega i Rickeya su originalni i zabavni.

I pored stereotipnosti i popovanja, 42 se iznimno lako prati i vari, a poznavanje bejzbola je prednost, a ne obaveza. Kako se prati, tako se i zaboravlja, tako da ja pišem kritiku 12-ak sati kasnije i podsećam se radnje online, što jako retko činim. Kao i bejzbol na Arena Sportu, i ovaj film je dobar kada su mu direktna konkurencija serije domaće produkcije i reality program. Dobar je i za nedeljno popodne, naročito ako je kišno. Ali ne zaboravite se nalivati, ipak je to bejzbol.