9.9.13

To The Wonder


godina: 2012.
scenario i režija: Terrence Malick
uloge: Ben Affleck, Olga Kurylenko, Javier Bardem, Rachel McAdams

U svom video-blogu Richard Roeper se pita može li film biti istovremeno zadivljujuće lep i otupljujuće dosadan. Površno gledano, To The Wonder se uklapa u ovaj paradoks. Osnovni problem filma je manirizam, ono čemu Malick nikada nije bio sklon, odnosno ponavljanje apsolutno iste stilske vežbe sa potpuno istim elementima (glas-šapat, pseudo-filozofija, eliptični voice-over, poetizacija banalnosti) na jednu drugu temu. Samo godinu i po dana nakon The Tree of Life (2011), vizuelno zadivljujućeg epa o ontogenetskom i filogenetskom razvoju od „big banga“ do danas, Malick nam daruje novi film koji izgleda kao dodatak prethodnom. Ovog puta centralna tema je ljubav...
Ispričana priča? Svakako, o ljubavi je snimljeno toliko filmova i većina su na sličnoj liniji. Originalnost? Da, što se same teme tiče, ali ako shvatimo da je pristup do najsitnijeg detalja isti kao i kod prethodnog filma na malo drugačiju temu, onda originalnost pada u vodu. Ali kakav je film kao case-study jedne sasvim obične ljubavne priče (sa autobiografskim elementima)? Na momente snažan, na momente slabiji, ali čini se da nema dovoljno narativnog materijala za bolji film.
Narativna osnova je jasna i jednostavna, posebno vidljivo u prvoj, boljoj, polovini filma, Amerikanac Neil (Affleck) u Parizu upoznaje Marinu (Kurylenko), u nju se zaljubljuje i oni odlaze do samostana Mont Saint-Michel na ostrvcu pored normandijske obale (u francuskom folkloru nazvanog Čudo Zapada), gde se zavetuju na večnu ljubav. Neil dovodi Marinu i njenu kćer Tatianu u svoju domaću Oklahomu, gde ljubav počinje da se topi. Film nije jasan u pitanju okolnosti: da li je u pitanju sudar kultura, da li dosada, da li se svaka romantična ljubav jednostavno troši kroz vreme, ali u svakom slučaju, Neil se zadubljuje u posao inspektora za zaštitu životne sredine, a Marina tone u depresiju. Kada joj istekne turistička viza, ona se sa kćerkom vraća u Pariz, a Neil se zbližava sa ženom iz svoje prošlosti Jane (McAdams). Muškarac rastrzan između dve potpuno različite žene (domaća-egzotična, plava-crna, praktična-sanjar) je možda najstariji melodramatični kliše, ali Malick ide rizičnim putem i to ne predstavlja kao dramski sukob, nego kao unutrašnje vaganje. Kada sazna da je Marina u problemima u Parizu, da ju je kćer napustila i da ne može da nađe posao, Neil pristaje da je oženi i dovede nazad u Ameriku. Međutim, njihova ljubav nije jednako snažna kao na početku i kolotečina depresije i svađe se nastavlja. Jedini ko Marinu iole razume je sveštenik Quintana (Bardem), i sam imigrant, i sam sumnjičav do svoje ljubavi i odanosti Isusu, i sam usamljen...
Dalje film ide krajnje nenarativnim tokom, sa gotovo slučajno poređanim scenama, da se više ne prepozna šta je flashback, a šta deo toka radnje, sa natuknicama o idejama i emocijama koje gaje glavni likovi, bez objašnjenja motivacije. Da li je to moralo tako? Očito da ne, Malick je snimio mnogo više materijala, ali je odlučio da izbaci cele segmente (tako je Jessica Chastian ostala bez uloge u ovom filmu, iako je svoj part već snimila) koji bi možda dali psihološku sliku likova. Umesto toga, reditelj nam servira The Tree of Life formulu koja možda funkcionira kada je u pitanju sanjivo i nostalgično sećanje na detinjstvo , ali teško se može primeniti na ljubavnu priču koja se trenutno dešava. Izražajna sredstva nisu dijalozi (što ima smisla, ljubavnici retko govore na filmu, a kad već govore, to znaju činiti u frazama i klišejima), nego montaža, muzika i voice-over, ponekad pokret... U praksi to izgleda ovako: Ben Affleck je malo povijen, gleda pred sebe i hoda ravno, Olga Kurylenko skače po krevetu, trči po livadi,  ili mlati sa metlom kao hokejaškom palicom ili izvodi baletske instalacije. Bardemov lik se isto može svrstati u razočarane ljubavnike, on kroz celi film komunicira sa Bogom, ali ipak mu je očuvano dostojanstvo: on utehu nalazi u dobrotvornom radu sa robijašima, nepismenima i sirotinjom. Jane je relativno verbalna, ali i praznjikava.

Ipak, To The Wonder nije sasvim neuspeli eksperiment. Postoji neka rediteljska iskrenost i neposrednost, istinska, a ne hinjena. Uostalom, da li nam je potrebno objašnjenje za sve? Za tuđu intimu? Možda su Neil, Jane i Marina arhetipi. Možda klišeji.
Sa druge strane, film je previše eluzivan, rediteljski pristup rizičan i prema kraju možemo samo očekivati čudo da film sa nama iskomunicira razumljivu poruku. Opet, nisu li pitanja duše primamljiva baš zato što se ne mogu formulisati?