Svećenikova djeca

godina: 2013.

scenario: Mate Matišić

režija: Vinko Brešan

uloge: Krešimir Mikić, Nikša Butijer, Marija Škaričić, Dražen Kuhn, Zdenko Botić

Vinko Brešan se vraća kući, na otok. Čovek koji je definirao moderni filmski identitet poslovičnog dalmatinskog otoka u filmovima Kako je počeo rat na mom otoku (1996) i Maršal (1998) se nakon dva eksperimenta vraća korenima. On je Vinko Brešan i radi komedije.

Nije taj poslovični dalmatinski otok bez vraga, takav kakav je kod Brešana izvire iz tradicionalne slike koju su zacrtali reporteri „Slobodne“, pre svih Smoje i kasnije drugi novinari-pisci. Drugi izvori te slike se mogu naći i u italijanskoj komediji, pa i jugoslovenskoj kinematografiji (dok je ista postojala), valja spomenuti i teatarske komedije Ive Brešana. Osnovno izražajno sredstvo je humor. I to kakav...

Milje otoka su otočani, po pravilu čudni ljudi sa sitnim slabostima, ali generalno dobri, pomalo odsečeni od sveta i posvećeni svojim lokalnim intrigama i zabavi. Otok funkcioniše po istom sistemu kao i western vukojebina: ima (grado)načelnika, šefa policije i druge ključne ljude (doktor, učitelj, pop, vlasnik kafane, pokoji ridikul).

Drugi talenat koji Brešan ima je osećaj za trenutak: njegovi filmovi su sjajno tempirani i aktuelni u datom vremenu. Sa druge strane, možda imaju rok trajanja (ja se ne bih kladio, ako imamo u vidu da se na Balkanu otvorena pitanja sporo rešavaju, evo još nismo baš shvatili ko je good guy a ko bad guy u Drugom svetskom ratu), ali svakako predstavljaju potencijal za blockbuster u lokalnim okvirima. Kako je počeo rat na mom otoku je uveo anegdotarnu naraciju u hrvatski film, nije pazio na ukus zvaničnika, nije govorio rogobatnim jezikom TV dnevnika i nije satanizovao Srbe. Maršal je svojom ridikuloznom premisom o uskrslom Titu otvorio pitanja o zadovoljstvu običnih Hrvata u novoj hrvatskoj državi. Svjedok (2003) je pokazao da je moguće snimiti ozbiljan ratni film čak i u Hrvatskoj i među prvima je pokrenuo pitanje zločina nad civilima, u perspektivi koja nije crno-bela. Nije kraj (2008) je bio promašaj sam po sebi, ali je otvorio vrata filmovima koji su se na ovaj ili onaj način bavili pitanjem pornografije i prostitucije na ex-Yu prostoru.

Svećenikova djeca dolaze u vrućem političkom trenutku, usred prepucavanja ultrakonzervativne Crkve i ušminkano-liberalne Vlade. Prepucavanje liči na rat na svim frontovima (pitanje zdravstvenog odgoja, ustavna definicija porodice, prava homoseksualaca). Kako se čini da će sukob potrajati dok je ove vlade, a možda i dalje, Svećenikova djeca će imati solidno dug život.

U centru priče je mladi sveštenik, tek namešten na otok da zameni starog, popularnog sveštenika koji bi trebao da ode u penziju, ali čeka premeštaj u svojoj župi. Don Fabijan (Mikić) je pomalo uštogljen, ne oseća otok najbolje, ne razume žitelje, a ni oni njega. On se drži visoko, govori književno, reaguje na psovke, nema sluha, ne igra ni balun ni balote. Ispred njegove ispovedaonice nema nikoga, a kod starog Don Jakova (Botić) je dugi red. Don Fabijan je pomalo ljubomoran, ali kada mu se ispovedi vlasnik trafike Petar (Butijer) o tome da prodajući kondome ubija nerođenu decu, sveštenik dobija ideju kako da se postavi kao autoritet u zajednici. On počinje da buši kondome, pokušavajući da podigne natalitet u skladu sa dogmom. Trafikant mu u tome pomaže, a u sveštenikov tabor dolaze i suludi apotekar (Kuhn), koji pati od ratne traume i gaji rasističke i nacionalističke deluzije i trafikantova religiozna žena Marta (Škaričić). Sledi urnebesna komedija zasnovana na karakterima i uvrnutim, čudnim situacijama, na granici screwballa.

Do poslednje trećine film je na solidnom nivou, ali tradicionalno slabi kraj pomalo uništava utisak. Naime, neočekivani preokreti su vidljivi iz aviona, telefonirani na početku. Drugi problem je Brešanova teška ruka u komediji, naime on voli da poentira i po više puta, dok i poslednjem debilu ne bude jasna fora. To umara gledaoca sa IQ-om većim od sobne temperature. A umaraju i flashbackovi, odnosno vizuelizacije sveštenikovih misli, i to na isti redundantni način.

Film ima i solidna komična rešenja, poput dijagrama koji trafikant crta, relativno liberalnog biskupa bonvivana. U svakom slučaju, zabava na aktuelne političke teme je zagarantovana, potencijala za štoseve i njihovu implementaciju u svakodnevnom govoru ima. Ipak ne očekujte previše. u pitanju je samo hrvatski film.