godina: 2012.
scenario: Ana Piterbarg, Ana Cohan
režija: Ana Piterbarg
uloge: Viggo Mortensen, Soledad Villamil, Daniel Fanego,
Javier Godino, Sofia Gala
Ovo je prilično dobar egzistencijalni triler, smešten u
interesantno okruženje argentinske džungle prepune zmija. „Relaksirajuća“
atmosfera ljudske zlobe i siromaštva, sa povremenim nasilnim ispadima sasvim
dobro drži pažnju čak i kada zaplet naleti na rupu, što se dešava relativno
često. Kao posebno iznenađenje donosi nam jednog argentinskog debitanta koji
igra zahtevnu dvojnu ulogu braće blizanaca. Ime toj mladoj nadi argentinskog
filma je Viggo Mortensen.
Zezanje, naravno. Viggo Mortensen se istina prvi put
pojavljuje u argentinskom filmu, a snimao je i u Španiji. Najpoznatiji je kao
glumac na engleskom jeziku sa skoro zaokruženom plejadom „tipova“ filmskih
heroja. Igrao je junake, snagatore, zavodnike, zlikovce, intelektualce i
ostvario solidan broj bitnih uloga. Manje poznata činjenica iz njegovog života
je da je detinjstvo proveo u Argentini i Venecueli i da mu je španski jedan od
osnovnih jezika (uz danski i engleski). Poznavaoci će reći da nije savršeno
pogodio ionako težak argentinski akcenat, ali to je trivia večitih
nezadovoljnika.
Mortensen je ostvario dve (ili tri) potpuno različite
zahtevne uloge u ovom filmu. Uverljiv je kao sofisticirani, povučeni
prestonički pedijatar Augustin, i kao njegov siroviji, tvrđi brat Pedro koji se
bavi pomalo pčelarstvom, pomalo kriminalom i boluje od raka. Pedro na samrti
odlazi kod Augustina, kojeg nije video godinama. Ima pomalo čudan predlog, da
Augustin pokupi novac koji Pedro očekuje, a koji će, navodno, biti ostavljen u
jednoj od košnica, i da ostane u njihovom zavičaju, močvarnom ostrvu na delti
Parane, dovoljno dugo da niko ne posumnja da je Pedro mrtav. Augustin ponudu
nerado prihvata, ali je pritisnut i svojim emotivnim problemima, brak sa
Claudiom (Soledad Villamil, glumica raskošnog talenta poznata po filmu El secreto de sus ojos) mu se raspada i
Augustin to ne može da reši na standardni način, isključivanjem i povlačenjem u
sebe. I tu nastaje treća uloga: Mortensen glumi Augustina koji glumi Pedra. Quelle Avanguarde!
Bilo bi sjajno kada bi ceo film bio dobar kao Mortensenova
gluma. Film je dovoljno dobar i zanimljiv da drži pažnju dva sata, ima nekoliko
sjajnih refleksivnih i emotivnih momenata, nekoliko veoma pametnih replika i
postavlja par validnih pitanja, i na kraju, likove koji su dovoljno životno odigrani,
iako su nedovoljno razrađeni. Međutim, pati od standardnih bolesti novijih
evropskih i art-trilera, stvara učestali veštački spoj enigmatičnog heroja i
dosta slabije priče, koja ne služi ni kao narativ, ni kao filozofska rasprava,
već kao niz događaja, već viđenih u toliko filmova, pa se sve čini kao jeftin
trik. Nedovoljno razvijeni likovi ne fukcionišu kao arhetip, nego kao
stereotip.
Claudia nije ništa drugo do „Žena Glavnog Lika“, zahtevna i
živčana, i nažalost ispada iz priče pre nego što iskoristi svoj potencijal.
Kriminalac Adrian (Fanego) je napisan kao tipičan mini-bos, koji citira Bibliju
i teroriše saradnike što grubom silom, što manipulacijom. Malo bolji, a opet
nedovoljno upotrebljen, je lik Rubena (Javier Godino, negativac iz El secreto de sus ojos), koji nije baš
glup, a sklon je glupim greškama zato što mu je neugodno da se bavi kriminalom,
ali nema previše izbora. Rosa zvana Beba (Galo) isto funkcioniše samo kao
„Ljubavnica Glavnog Lika“ i večita žrtva nasilnog života u nasilnoj okolini.
Sa par standardnih postupaka, film održava napetost. U prvih
nekoliko uvodnih scena se odvojeno upoznajemo sa Augustinom i Pedrom i njihovim
razlikama. Pedro, naravno, ne kaže Augustinu o svim pojedinostima svog
koloritnog života i dovodi ga u nezgodnu situaciju. Augustin mora da se
pretvara da je Pedro, svaki put da izvodi „mentalnu algebru“, šta kome da
odgovori i kako da odgovori. Pedro je prećutao kriminalnu aktivnost sa
Adrianom, odnos sa Rosom i začkoljicu sa vlasnicima jedine radnje na ostrvu. Augustin
mora da sakrije svoj pravi identitet, jer je ostalim otočanima poznat: Augustin
je napustio ostrvo i izgradio karijeru jer je naprosto bio suviše mekan za
takav život. U prvih 24 sata upada u nekoliko nevolja, svi misle da se ponaša
čudno zato što se zaista ponaša čudno, odnosno ljudi misle da se ponaša kao
neko sasvim drugi, zato što i jeste neko sasvim drugi.
Jasno je zašto je Mortensen prihvatio sirenski zov ovakve
uloge, to nije samo uloga, to je komentar glume. On mora istovremeno sakriven
pred drugim likovima i potpuno otkriven i iskren sa publikom. Njegov lik podseća
na sjajan Vonegutov roman Noć majke
(snimljen je i film sa Nick Noltejem u glavnoj ulozi) i jezivu tezu o tome da
se kada se pretvramo da smo neko drugi, na kraju zaista postajemo taj neko
drugi i da uloge moramo pažljivo birati.
Sa druge strane, slabiji elementi ovog filma čekaju iza
svakog ugla. Kao i kod mnogo lošijih filmova, autori su zagrizli preveliki
filozofski zalogaj, što svojom scenarističkom i režijskom tehnikom ne mogu da
savladaju. Pedra upoznajemo kao kratki spisak osobina, ne kao osobu. Augustina
takođe, iako je u svakoj sceni, ne poznajemo kao čoveka, jer nigde ne vidimo
njegovu suštinu. Dok Pedro ima motivaciju da prosledi novac jedinom čoveku do
kojeg mu je stalo, nije nam jasno kakva je Augustinova motivacija da zameni
napornu udobnost svog života za neizvesnost bratovog, iako je pre mekušac nego avanturista.
Ovo je dobar, ali nikako sjajan film. Svaka scena (skoro)
ima neki detalj koji se može smatrati da je na mestu, dobar ili inovativan.
Mortensenove reakcije, Rosini nokti, Rubenovo rezoniranje, Adrianovo
„alportovsko“ objašnjenje da se čovek vrlo polako menja, ako se menja uopšte,
te da nema mesta za krupne promene, ili „herzogovski“ kadrovi sablasnog
roptanja brodskog motora uz rečno-močvarni pejzaž. Možda je jedini dovršeni
aspekt razvoj ljubavne priče između Rose i Augustina, kao i glavni tok o
Pedrovoj kriminalnoj aktivnosti. Neke natuknute ideje nisu razrađene do kraja
(centralna priča o identitetu, njegovoj reformi ili krizi), a neke su samo
pokazane, ali se njime autorice nisu bavile (recimo socijalni aspekti
odrastanja na ostrvu i u siromaštvu).
Ono što je sjajno je što Ana Piterbarg već u svom
rediteljskom prvencu uspeva da privuče svetsku zvezdu Mortensenovog kalibra i
sjajno ga koristi u filmu, te što film izgleda dobro u vizuelnom smislu i što
je dobro odglumljen. Sitne i krupnije greške će možda otkloniti sa praksom i
vežbom, a možda će i shvatiti limit svojeg rediteljskog znanja pre nego što se
uhvati prezahtevnog projekta.
No comments:
Post a Comment