10.9.13

Everybody Has a Plan / Todos tenemos un plan


godina: 2012.
scenario: Ana Piterbarg, Ana Cohan
režija: Ana Piterbarg
uloge: Viggo Mortensen, Soledad Villamil, Daniel Fanego, Javier Godino, Sofia Gala

Ovo je prilično dobar egzistencijalni triler, smešten u interesantno okruženje argentinske džungle prepune zmija. „Relaksirajuća“ atmosfera ljudske zlobe i siromaštva, sa povremenim nasilnim ispadima sasvim dobro drži pažnju čak i kada zaplet naleti na rupu, što se dešava relativno često. Kao posebno iznenađenje donosi nam jednog argentinskog debitanta koji igra zahtevnu dvojnu ulogu braće blizanaca. Ime toj mladoj nadi argentinskog filma je Viggo Mortensen.
Zezanje, naravno. Viggo Mortensen se istina prvi put pojavljuje u argentinskom filmu, a snimao je i u Španiji. Najpoznatiji je kao glumac na engleskom jeziku sa skoro zaokruženom plejadom „tipova“ filmskih heroja. Igrao je junake, snagatore, zavodnike, zlikovce, intelektualce i ostvario solidan broj bitnih uloga. Manje poznata činjenica iz njegovog života je da je detinjstvo proveo u Argentini i Venecueli i da mu je španski jedan od osnovnih jezika (uz danski i engleski). Poznavaoci će reći da nije savršeno pogodio ionako težak argentinski akcenat, ali to je trivia večitih nezadovoljnika.
Mortensen je ostvario dve (ili tri) potpuno različite zahtevne uloge u ovom filmu. Uverljiv je kao sofisticirani, povučeni prestonički pedijatar Augustin, i kao njegov siroviji, tvrđi brat Pedro koji se bavi pomalo pčelarstvom, pomalo kriminalom i boluje od raka. Pedro na samrti odlazi kod Augustina, kojeg nije video godinama. Ima pomalo čudan predlog, da Augustin pokupi novac koji Pedro očekuje, a koji će, navodno, biti ostavljen u jednoj od košnica, i da ostane u njihovom zavičaju, močvarnom ostrvu na delti Parane, dovoljno dugo da niko ne posumnja da je Pedro mrtav. Augustin ponudu nerado prihvata, ali je pritisnut i svojim emotivnim problemima, brak sa Claudiom (Soledad Villamil, glumica raskošnog talenta poznata po filmu El secreto de sus ojos) mu se raspada i Augustin to ne može da reši na standardni način, isključivanjem i povlačenjem u sebe. I tu nastaje treća uloga: Mortensen glumi Augustina koji glumi Pedra. Quelle Avanguarde!
Bilo bi sjajno kada bi ceo film bio dobar kao Mortensenova gluma. Film je dovoljno dobar i zanimljiv da drži pažnju dva sata, ima nekoliko sjajnih refleksivnih i emotivnih momenata, nekoliko veoma pametnih replika i postavlja par validnih pitanja, i na kraju, likove koji su dovoljno životno odigrani, iako su nedovoljno razrađeni. Međutim, pati od standardnih bolesti novijih evropskih i art-trilera, stvara učestali veštački spoj enigmatičnog heroja i dosta slabije priče, koja ne služi ni kao narativ, ni kao filozofska rasprava, već kao niz događaja, već viđenih u toliko filmova, pa se sve čini kao jeftin trik. Nedovoljno razvijeni likovi ne fukcionišu kao arhetip, nego kao stereotip.
Claudia nije ništa drugo do „Žena Glavnog Lika“, zahtevna i živčana, i nažalost ispada iz priče pre nego što iskoristi svoj potencijal. Kriminalac Adrian (Fanego) je napisan kao tipičan mini-bos, koji citira Bibliju i teroriše saradnike što grubom silom, što manipulacijom. Malo bolji, a opet nedovoljno upotrebljen, je lik Rubena (Javier Godino, negativac iz El secreto de sus ojos), koji nije baš glup, a sklon je glupim greškama zato što mu je neugodno da se bavi kriminalom, ali nema previše izbora. Rosa zvana Beba (Galo) isto funkcioniše samo kao „Ljubavnica Glavnog Lika“ i večita žrtva nasilnog života u nasilnoj okolini.
Sa par standardnih postupaka, film održava napetost. U prvih nekoliko uvodnih scena se odvojeno upoznajemo sa Augustinom i Pedrom i njihovim razlikama. Pedro, naravno, ne kaže Augustinu o svim pojedinostima svog koloritnog života i dovodi ga u nezgodnu situaciju. Augustin mora da se pretvara da je Pedro, svaki put da izvodi „mentalnu algebru“, šta kome da odgovori i kako da odgovori. Pedro je prećutao kriminalnu aktivnost sa Adrianom, odnos sa Rosom i začkoljicu sa vlasnicima jedine radnje na ostrvu. Augustin mora da sakrije svoj pravi identitet, jer je ostalim otočanima poznat: Augustin je napustio ostrvo i izgradio karijeru jer je naprosto bio suviše mekan za takav život. U prvih 24 sata upada u nekoliko nevolja, svi misle da se ponaša čudno zato što se zaista ponaša čudno, odnosno ljudi misle da se ponaša kao neko sasvim drugi, zato što i jeste neko sasvim drugi.
Jasno je zašto je Mortensen prihvatio sirenski zov ovakve uloge, to nije samo uloga, to je komentar glume. On mora istovremeno sakriven pred drugim likovima i potpuno otkriven i iskren sa publikom. Njegov lik podseća na sjajan Vonegutov roman Noć majke (snimljen je i film sa Nick Noltejem u glavnoj ulozi) i jezivu tezu o tome da se kada se pretvramo da smo neko drugi, na kraju zaista postajemo taj neko drugi i da uloge moramo pažljivo birati.
Sa druge strane, slabiji elementi ovog filma čekaju iza svakog ugla. Kao i kod mnogo lošijih filmova, autori su zagrizli preveliki filozofski zalogaj, što svojom scenarističkom i režijskom tehnikom ne mogu da savladaju. Pedra upoznajemo kao kratki spisak osobina, ne kao osobu. Augustina takođe, iako je u svakoj sceni, ne poznajemo kao čoveka, jer nigde ne vidimo njegovu suštinu. Dok Pedro ima motivaciju da prosledi novac jedinom čoveku do kojeg mu je stalo, nije nam jasno kakva je Augustinova motivacija da zameni napornu udobnost svog života za neizvesnost bratovog, iako je pre mekušac nego avanturista.
Ovo je dobar, ali nikako sjajan film. Svaka scena (skoro) ima neki detalj koji se može smatrati da je na mestu, dobar ili inovativan. Mortensenove reakcije, Rosini nokti, Rubenovo rezoniranje, Adrianovo „alportovsko“ objašnjenje da se čovek vrlo polako menja, ako se menja uopšte, te da nema mesta za krupne promene, ili „herzogovski“ kadrovi sablasnog roptanja brodskog motora uz rečno-močvarni pejzaž. Možda je jedini dovršeni aspekt razvoj ljubavne priče između Rose i Augustina, kao i glavni tok o Pedrovoj kriminalnoj aktivnosti. Neke natuknute ideje nisu razrađene do kraja (centralna priča o identitetu, njegovoj reformi ili krizi), a neke su samo pokazane, ali se njime autorice nisu bavile (recimo socijalni aspekti odrastanja na ostrvu i u siromaštvu).

Ono što je sjajno je što Ana Piterbarg već u svom rediteljskom prvencu uspeva da privuče svetsku zvezdu Mortensenovog kalibra i sjajno ga koristi u filmu, te što film izgleda dobro u vizuelnom smislu i što je dobro odglumljen. Sitne i krupnije greške će možda otkloniti sa praksom i vežbom, a možda će i shvatiti limit svojeg rediteljskog znanja pre nego što se uhvati prezahtevnog projekta.