The Reluctant Fundamentalist

godina: 2012.

režija: Mira Nair

scenario: Moshin Hamid, Rutvik Oza, Ami Boghani, William Wheeler (po romanu Moshin Hamida)

uloge: Riz Ahmed, Kate Hudson, Kiefer Sutherland, Liev Schreiber, Martin Donovan, Nelsan Ellis

The Reluctant Fundamentalist je najnoviji film Mire Nair snimljen u dosta širokoj i dosta čudnoj koprodukciji, sa delom sredstava iz Katara. U pitanju je životna priča pakistanskog imigranta koji je postigao veliki uspeh u Americi ispričana kroz flashback tokom intervjua koji sa njim vodi američki novinar stacioniran u Pakistanu. I da, centralni događaj filma su Kule Bliznakinje... Zaustavimo se tu malo radi korisnih informacija.

Mira Nair je jedna od retkih indijskih autorica koja je sposobna govoriti čistim jezikom Zapada. Čak i kad snima tipične indijske priče na tipično indijske teme, ona to čini na jedan sasvim zapadnjački način i njeni filmovi su gledani i cenjeni od kritike. Ona takođe snima i sasvim zapadnjačke filmove, ali njene osnovne teme su imigracija, multikulturalizam u okviru pojedinca ili familije. Njeni filmovi su po pravilu koprodukcije, i čest je učesnik zajedničkih projekata poput September 11 i New York I Love You.

Produkcijska kuća Doha Film Institute je relativno nova produkcijska kuća sa dovoljno sredstava da se uključi u evropske i američke projekte. Takođe, njihovi filmovi su po pravilu na muslimanske i arapske teme, u najavi im je skupi animirani projekat sa glasovima američkih glumaca po motivima iz Kur'ana. To znači da bogata zalivska monarhija koristi sredstva za filmsku promociju svoje kulture i svoje politike. Uzevši u obzir geopolitičku situaciju (pre svega u muslimanskom svetu, koji je izdeljen na sekte, plemena, nacionalne i verske manjine i većine) i trenutno pozicioniranje Katara kao finansijera moguće islamističkih pokreta i revolucija, kao i američko menjanje saveznika od prilike do prilike, Doha Film Institute se pre može smatrati političkim nego filmskim ili čak poslovnim igračem.

Dakle, The Reluctant Fundamentalist funkcioniše po shemi bogatih arapskih investitora, poznate autorice koja je polako ispala iz fokusa Hollywooda i savremenog filma generalno, mladog glavnog glumca britansko-pakistanskog porekla i prepoznatljivih, ali manje aktuelnih, hollywoodskih glumaca u političkom trileru koji priča insajdersku priču muslimana u Americi nakon najvećeg terorističkog napada.

Film počinje sa tipičnim već viđenim uvodom: militantna grupa je otela američkog profesora sa Univerziteta u Lahoreu. Njegov pakistanski kolega Changez Khan (Ahmed), koji drži lagano zapaljiva i lagano anti-američka predavanja, a ima u biografiji dugotrajan boravak u New Yorku, možda zna gde se oteti profesor nalazi preko svojih veza u militantnim grupama. Khan pristaje na intervju sa novinarom Bobbijem Lincolnom (Schreiber), koji izgleda malo čudno za novinara, više kao špijunčina. Intervju se odvija u čajdžinici u blizini univerziteta. Novinar je na vezi sa CIA-om. Khan pristaje da odgovori na pitanje, ali tek pošto ispriča svoju priču...

Changez (pomalo otvorena ironija, Changez je varijanta imena Ghengis ili Džingiz, prezime Khan je očita asocijacija) dolazi iz redova propale stare pakistanske aristokratije. Otac mu je cenjeni pesnik, članovi su Punjabi Country Cluba, ali imaju finansijske probleme. Changez odlazi na Princeton da studira biznis. Kako je briljantan i agresivan, vrlo brzo dobija stažiranje, a onda i puni posao u uglednoj američkoj analitičkoj kući pod strogim mentorstvom Alexa Crossa (Sutherland). Nedugo zatim upoznaje i zaljubljuje se u vizuelnu umetnicu Ericu (Hudson) i život ne može biti bolji.

Šef mu nudi unapređenja baš 11. septembra 2001, dok je ekipa na službenom putu na Filipinima. Već na povratku kući u New York Changez biva izdvojen na aerodromu i detaljno pretresen. Atmosfera u Americi je „jebaćemo im majku“ trijumfalistička, rasistička i ratna, američki muslimani, ma koliko ukorenjeni u američki melting pot i ma koliko odvojeni od terorističkih grupa su meta šikaniranja i osećaju se ugroženo. Changezu će se desiti nekoliko neprijatnosti, uhapsiće ga jer se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, FBI će ga ispitivati, kolege sa posle će ispaljivati rasističke uvrede koje nisu njemu namenjene, ali svejedno stvaraju neprijatnu atmosferu.

Ali njegovo prestrojavanje ne dolazi usled spoljnih pritisaka, dolazi iznutra. Kada shvati da ga čak i Erica gleda kao isključivo muslimana, kao deo newyorške egzotike, i kada shvati da njegov posao donosi nesreću ne samo neimenovanim radnicima, nego ljudima sa imenima, prezimenima, familijama, hobijima, filozofskim shvatanjima i jednom rečju ličnostima. Changez se vraća u Lahore, na univerzitet, na poziciju koja nužno mora biti politička.

Njegova životna priča je prekinuta tu i tamo scenama napetosti u čajdžinici, dok policija hapsi radikalne studente, studenti spremaju demonstracije, a CIA se sprema da uhapsi Khana. Posle Zero Dark Thrity takve scene izgledaju besmisleno i naivno. Slika političke situacije u Pakistanu je jako pojednostavljena, ma koliko se scenaristi i rediteljka trudili da je predstave kao složenu. Na nivou trilera, The Reluctant Fundamentalist ne donosi ništa novo.

Na nivou unutrašnje drame, film je mnogo bolji, pre svega zahvaljujući Riz Ahmedovoj glumi. Njegove transformacije su postepene i uverljive i glumac dramu svog lika igra sjajno. U prilog tome ide i činjenica da je Changez jedini do kraja razrađen lik sa višeslojnom motivacijom. Ostali likovi su stereotipne skice. Cross je slika i prilika finansijske ajkule a la Gordon Gecko, Erica je tupava i prizemna zapadnjačka ženska, Lincoln je poster za „saradničku vezu“ i špijunsku bagru uopšte, kolege sa posla su pritupasti Amerikanci, Changezovi roditelji su tipični istočnjački Mama i Tata. Glumci sasvim solidno obavljaju svoje zadatke, koji istini za volju nisu baš teški. Zanimljivo je videti Kate Hudson u kontekstu nečega što nije romantična komedija, ali tu zanimljivost prestaje.

Kao i gluma, i režija je solidna, skoro neprimetna, klasična i sigurna. Film ima glavu i rep i ima poentu. Kamera i izbor muzike su iznad ostatka filma, vizuelni i zvučni identitet deluju autentično i promišljeno. Izbor savremene ethno rock muzike sa indijskog potkontinenta je dobar touch.

Problem filma je scenario, koji je osim u par izuzetaka, suviše jednostavan i tipičan tamo gde ima mesta za originalnost, a sa jednim velikim i jako nepotrebnim odstupanjem od knjige koji potapa celi film. U pitanju je obrat na samom kraju koji ruši osnovnu logičku pretpostavku filma i postavlja pitanje čemu su služila prethodna dva sata. Sve u svemu, u pitanju je zanatski solidno delo filmske propagande. Jedini problem sa tom propagandom je što propagira sam po sebi nejasan stav koji slučajno koincidira sa jednako nejasnim zvaničnim stavom glavnog finansijera.