Ljudožder vegetarijanac

godina: 2012.

scenario: Dr Ivo Balenović, Branko Schmidt

režija: Branko Schmidt

uloge: Rene Bitorajac, Leon Lučev, Nataša Janjić, Emir Hadžihafizbegović, Zrinka Cvitešić

Dr Ivo Balenović je književnoj publici poznat po pseudonimu Alen Bović, autor je romana Metastaze i Ljudožder vegetarijanac koje je ekranizovao Branko Schmidt. Njegov „dnevni posao“ je posao psihijatra i bavi se najnesrećnijim ljudima u hrvatskom društvu, gde je nesreće i previše. Njegovi romani su inspirisani anegdotama iz bolnice.

Metastaze mi se nisu svidele kao film, prosto mi se učinilo da je film kastrirana, zajebantska, skoro pa happy-go-lucky verzija romana, mnogo mračnijeg i brutalnijeg. Ipak, kao film je funkcionisao kako – tako, više u kontekstu transplanta nekog Trainspottinga ili sličnog zabavnog filma sa socijalnim nabojem u hrvatsku, post-ratnu i post-traumatsku sredinu. Sa „Ljudožderom“ nisam ponovio istu grešku: nisam gledao film posle čitanja knjige. Ivo Bolenović piše specifičnim stilom, sadržaj njegovih romana je škakljiv i verna ekranizacija u državi sa skoro nepostojećom privatnom filmskom produkcijom je nemoguća, posebno ako monopolistička država ima sklonosti ka kolektivnoj paranoji i korišćenju kinematografije u svrhu ekonomske i ine propagande, a posebno „popravljanja imidža zemlje u svetu“. Sa uspostavljanjem filmskog centra u hrvatskoj kao najvišeg produkcijskog tela i sa davanjem istog u ruke filmskih profesionalaca, stvari idu na bolje, državna paska i stega popušta, ali promene se ne mogu desiti preko noći.

Ljudožder vegetarijanac je svakako veliki korak napred. Film je aktuelan, angažiran, inteligentan i hrabar. Pritom se ne pribegava formulama, ne pominje se rat ni kao izgovor/opravdanje, ni kao okvir preko koga se tumači raspad sistema vrednosti. Hrvatska koju ovaj film oslikava je tranziciona, korumpirana do srži i kriminalizovana. Za razliku od Metastaza, koje se bave marginalcima, Ljudožder vegetarijanac se bavi naoko uspešnim, respektabilnim glavnim likom.

On je Danko Babić (Bitorajac, sa sve plavom perikom), ginekolog kome se smeši napredovanje na poslu. Vegetarijanac je, ima šminkerski stan, ima novi auto, rekreira se redovno i izgleda na prvi pogled kao pošten, ugledan građanin jedne tranzicione države. E, sad, kakva država, takvi i njeni građani: ginekolog je korumpiran do srži, samoljubiv, beskrupulozan u podmetanjima i smeštanjima, navalentan prema mlađim koleginicama. Naravno, i pohlepan za novcem i uspehom, pa se sa svojim prijateljem policajcem Ilijom (Lučev) upušta u poslovnu saradnju sa gangsterom opšte prakse Jedinkom (Hadžihafizbegović). Dankov posao su neprijavljeni i neetički abortusi koje on izvodi nad prostitutkama iz Jedinkove javne kuće. Prepreke koje su mu na putu Danko jednostavno savladava, podmeće svoju odgovornost drugima, falsifikuje nalaze, preti i podmićuje... Ipak, iako nije ni blizu realne opasnosti da završi u zatvoru, a „pokriven“ je i na poslu, kao da počinje da mu smeta ogavnost sopstvenog karaktera i života u koji se upleo...

Ljudožder vegetarijanac nije film bez mane, pre svega u realizaciji. Iako je glavni lik u konfliktu sa svima okolo, ti konflikti su relativno sitni i nastaju i rešavaju se na pokretnoj traci. Unutrašnjem konfliktu se ne nazire nikakvo rešenje. Neke šokantne scene imaju smisla u filmu (borba pasa na početku je smislena u kontekstu duštvene kritike i kritike barapskog periferijskog mentaliteta), druge nemaju nikakvu funkciju osim samog šoka (grozne scene abortusa su mogle biti manje otvorene, osim ako je u pitanju dogmatski katolički pro-life stav). Plitkost i jednodimenzionalnost likova ima smisla u velikoj slici, pošto oni funkcionišu kao prototipovi, slika i prilika društva. Policajac je alava sirovina, doktor pasivno-agresivni ljigavac, njegove kolege se više brinu za sopstvene beneficije i unutrašnju hijerarhiju, a manje za pacijente, kriminalac ima nastup dobroćudne seljačine koja rezonira da svaka roba ima svog kupca, retki pošteni i etični likovi su zapravo naduti i prepotentni. Ako se navodno pristojni ljudi na pristojnim položajima ponašaju tako neetično, na momente su čak i nesposobni ili ih nije ni najmanje briga, kako bi se ponašali tek oni sa manje sreće?

Najveće iznenađenje filma je Bitorajac u za sebe netipičnoj ulozi. On se proslavio kao baraba ili ganster, igrajući otvoreno agresivne i glasne likove. Ovde je pasivno-agresivan, ljigav i samoljubiv, lukav i proračunat. On je bio rizičan izbor, ali isplatio se. Schmidt je ionako uvek bio reditelj okrenut ka glumcima, i uspevao je da iz njih izvuče ono što je smatrao za potrebno. Njegova poslednja tri filma su na visokom glumačkom nivou. Lučev je standardno dobar kao sirovi policajac, Nataša Janjić je slabije iskorištena kao medicinska sestra, ali uloga ja premala za glumicu njenog kalibra. Slično važi i za Zrinku Cvitešić. Robert Ugrina unosi malo boje u inače nebitni lik nesposobnog doktora.

Ono što filmu nedostaje je konkretna nit radnje i akcenti. Tempo varira bez razloga, ali dobro. Schmidt nikada nije važio za veštog zanatliju, a hrvatska kinematografija je minijaturna, obrazovni sistem zastareo i irelevantan, budžeti mizerni, pa šlamperaj nije nikakvo čudo. Sa druge strane, hrvatske filmove koji su angažovani, kritični do društva, a opet bez patetike i teatralnosti treba podržati, naročito kada komuniciraju važnu poruku. Da je sistem zatajio u kontroli naših najgorih osobina.