16.9.13

Trance


godina: 2013.
režija: Danny Boyle
scenario: John Hodge, Joe Ahearne
uloge: James McAvoy, Rosario Dawson, Vincent Cassel

Danny Boyle se vratio korenima. Trance je njegov povratak na teritoriju britanskog trilera prevare, poput prvenca Shallow Grave. Naravno, Trance je i trijumf stila nad supstancom, ali je i vrhunski zabavan. U pitanju je trashy, stylish, uvrnuti krimić koji obiluje obratima u zapletu i čiji likovi polako otkrivaju svoje pozicije u priči. Vizuelno upadljiv i podvučen elektronskom muzikom, film obiluje preterivanjem, nelogičnostima i likovima za koje je nemoguće navijati. Moralistima i cepidlakama će film biti odbojan, ostalima će biti u najmanju ruku zabavan.
Na početku nam Simon (McAvoy) iz offa objašnjava jednu-dve stvari o aukcijskom i galerijskom biznisu, pre svega o pljačkanju i obezbeđenju. U pitanju je igra virus-antivirus, i metode pljačke i metode obezbeđenja postaju naprednije i sofisticiranije. Jedna takva pljačka biva izvedena u Simonovoj aukcijskoj kući, vođa bande Franck (Cassel) na „seljačku varijantu“, sa puškom u ruci, od Simona otima kofer sa Goyinom slikom. E, sad, kofer je prazan, a Simon je (spoiler alert) deo ekipe za pljačku. Međutim, Franck ga je malo prejako mlatnuo po glavi, pa se Simon više ne seća gde je sakrio sliku. Pošto se mučenje čini neefikasnim, Franck daje Simonu i-Pad (kao i kod svih modernih stylish filmova, Apple je nezaobilazna estetska izjava) sa kontaktima za hipnotizere. I tako dolazimo do Elizabeth (Dawson)...
E, sad, hipnotizer je u trilerima nešto nalik čarobnjaku u fantazijskim filmovima, osoba sa neverovatnim sposobnostima mentalne kontrole. Elizabeth tako odmah skuži da nisu u pitanju ključevi od auta, nego nešto vrednije, pa ulazi u aranžman sa bandom da će im pomoći na sve moguće načine, za deo od profita.
Naravno, niti je Simon baš toliki nesposobni idiot, niti je Elizabeth samo hipnotizer, a film skreće od krimi-komedije prema uvrnutom, nasilnom i šokantnom trileru. Ono što ga čini interesantnim, uprkos neuverljivosti i preteranosti, je nihilizam glavnih aktera. Radnja se odvija brzo, što je savršen trik za obmanjivanje publike da ne traži dlaku u jajetu, pa se film izvlači uprkos manjku logike. Likovi će menjati svoje pozicije u priči, od opasnih do poslovnih i od simpatičnih do strašnih.
Vincent Cassel je odličan kao Franck, uglađen, a opet nasilan kriminalac. Odličan detalj je prava minijaturna doza francuskog akcenta koji Francku daje šarm internacionalnog kriminalca baziranog u Londonu, a ne stereotipnog tek pristiglog Francuza. Rosario Dawson je konačno dobila malo zahtevniji lik kroz koji ne može da se izvuče sa činjenicom da je zgodna ženska i da po potrebi može da se izvuče sa slaganjem slatkih faca. Njena Elizabeth je lepotica, ali nije „piece of ass“, više je „piece of work“, intelektualna, pronicljiva i manipulativna. Najslabija karika je James McAvoy, koji jako loše izvodi svoje transformacije i pokazuje da nije dovoljno jak glumac za glavnu ulogu u ovakvom filmu. Ostali likovi nisu niti vredni pomena, jer su napisani jednodimenzionalno i odigrani OK, tako da ne bodu oči sa svojom plitkošću.
Problem sa ovim filmom se ne završava na jednom miscastu. Problem ovog filma je ujedno i njegova osnovna marketinška strategija: to je film Danny Boyla, i kao takav, pati od svih Boylovih starih boljki i ima sve Boylove prednosti. Vizuelno je intrigantan na „boylovski“ način, boje su jako saturirane, uglovi su namerno promašeni, kompozicija kadrova ekscentrična, što sve zbunjuje gledaoca, naročito u pratnji glasnog i sveprisutnog soundtracka. Odvraćanje pažnje je osnova mađioničarskog trika, a najbliže mađioničarskom triku u filmu je triler prevare, obmane ili pljačke.
Boylovština se vidi i u maničnoj energiji, što njegove filmove čini i interesantnim i ranjivim. Njegove omiljene scene su scene trčanja. Boyle je sprinter i kao sprinter startuje snažno i energično, međutim nema izdržljivosti da održi tempo do kraja, a da pritom nešto ne žrtvuje. Tu nije bitna samo logika, njegovi filmovi imaju odličan prvi sat i neprepoznatljivo loš, sterilni, generički i dosadni drugi sat. The Beach (2000) i Sunshine (2007) su primer toga da reditelj nije znao šta bi sa filmom koji je zanimljivo počeo i privukao pažnju gledaoca. Film nije sprint, više je maraton ili makar steeple.
Da bi izbegao zamku generičkog završetka, Boyle stvara haos bez glave i repa u zadnjih pola sata filma. Ima tu nekoliko momenata u kojima se menjaju (emotivne i voljne) pozicije likova, koje su preterane čak i kad su tu namerno, čak i kad bi nešto simbolizirali. Naravno, ubačena sentimentalnost pred kraj samo kvari ionako načetu sliku, stoji u neprirodnom kontrastu sa nihilizmom svih glavnih likova. Možda je problem u tome što je feministička kritika prozvala Boyla za mizoginiju u Shallow Grave, pa nas on na neprirodan i neukusan način vabi da navijamo za heroinu, ovaj put... Ubacivanje nekoliko velikih tema, onako odokativno, bez potrebe i najave, u inače „pulp“ film takođe ne pomaže.

Ali ako možete da podnesete reklame za Apple i hipsteraj, new age naklapanje, predavanje o umetnosti, proseravanje o hipnozi, pseudo-intelektualno naklapanje o ljudskom umu i pamćenju, ako možete da podnesete trash i stilizaciju nauštrb supstance, Trance vas nagrađuje iskrenom zabavom, što nije malo u današnje vreme.