15.9.13

Neighboring Sounds / O Som ao Redor


godina: 2012.
scenario i režija: Kleber Mendonça Filho
uloge: ensemble cast

Brazil je i po površini i po broju stanovnika peta najveća zemlja sveta, veličine jednog kontinenta. I razlike u brazilskom društvu (regionalne, klasne, kulturne) su razlike kakve se vide na kontinentima, ne u državama. Kinematografski, Brazil ne spada u najznačajnije zemlje sveta, a u poslednjih desetak godina gledane i hvaljene su kriminalističke drame i dokumentarci o kriminalu i socijalnim razlikama. Ostali varijetet kinematografije, po rečima brazilskih filmskih kritičara, sadrži tupave komedije, istorijske limunade, teške drame i eksperimente u narativu i estetici.
Neighboring Sounds je nešto potpuno novo u brazilskoj kinematografiji. Ima u sebi nešto eksperimentalno, nešto socijalno relevantno i nešto iskreno zabavno. Autor filma je i sam filmski kritičar, što je veoma rizično. Naime, filmovi poznatih kritičara i teoretičara teže da budu klinički hladni, sitničavi, „analni“, bez duše, kao da se autori toliko trude da izbegnu učestale greške da na kraju naprave nepotpun i bezukusan film. Retki kritičari i profesori imaju uspešnu tranziciju na film i oni su izuzetak koji potvrđuje pravilo, dok je transfer u obratnom smeru češći i uspešniji. Neighboring Sounds je izuzetak, i to prilično dobar.
Nije film bez mane, ne može se nazvati ni naročito originalnom idejom, po svojoj tematici, kompoziciji i „feelingu“ jako podseća na Altmanove filmove, posebno na Short Cuts. Obično navedem glumce u glavnim ulogama, ali ovde bi to bila suvišna informacija, u pitanju su brazilski studenti glume i poluprofesionalci i amateri, na njih se trenutno ne može referirati, a sumnjam da će se na njih referirati u budućnosti. Živi bili pa videli, voleo bih da sam u krivu, jer momci, devojke, žene i muškarci, babe i dede u ovom filmu rade vraški zahtevan i vraški dobar posao. Svoje likove igraju na pravi, životni način i zadovoljstvo ih je gledati.
Film je smešten u Recife, stari relativno veliki grad na severoistoku Brazila, poznat nekada po plantažama šećerne trske i proizvodnji ruma. Današnji Recife je peti najveći brazilski grad, sedište informatičke industrije, turizma i logistike i nije poznat kao presotnica zločina, poput većih gradova. Ceo film se dešava na jednoj ulici u (više-)srednjeklasnom kvartu, sa velikim kućama i stanovima iza ograda, u kraju koji asocira na relativnu sigurnost i blagostanje, ali i na zatvor. Stare komunjare bi to nazvale sitnoburžoaskim okruženjem, moderni cinici „problemima srednje klase“. Oko ulice i sa vrha nekih visokih solitera u kraju vidimo celi skyline modernog Recifea, poslovne tornjeve, siromašnije četvrti sa propalim „socijalističkim“ zgradama i nagoveštaje favela (divlju gradnju).
U toj ulici pratimo desetak likova različitih rasa, klasa i „backgrounda“. Vidimo očajnu domaćicu kojoj je dosadno, koja noću ne može da spava od psa iz komšiluka koji laje i koja dane krati pušenjem trave, masturbacijom i spačkama sa pomenutim psom (uvaljivanje tableta za spavanje u meso, plašenje sa petardama). Vidimo i gazdu naselja, vlasnika većine nekretnina u ulici koji živi od rente i još uvek je prilično „hands on“, iako laže da nije. On drži sve konce u rukama, naročito kad je familija u pitanju. Njegov jedan unuk je problematičan momak, verovatno narkoman, koji krade stereo-uređaje iz parkiranih automobila. Drugi unuk je čovek ugušenog potencijala, koji radi za dedinu firmu, dosađuje se i pokušava da uvede svoje moderne (evropske?) ideje u brazilsko društvo. Vidimo povremeno i momke iz privatne zaštitarske firme koja nadgleda celu ulicu, njihov „small talk“ dok se dosađuju noću. U pozadini vidimo tinejdžere koji se ljube pred ulazom, klince koji igraju fudbal, kućne pomoćnice koje čiste po stanovima, dostavljača vode i trave, momke iz perionice, prodavce diskova...
Film se ne drži samo realizma, ali „dream“ sekvence nisu stavljene ni napadno ni nasumično. Sredovečni čovek sanja ulicu koje se seća iz svog detinjstva. Drugi, mlađi, najdenom zamišlja vodopad krvi koji se sliva na njega („kapitalistička krivica“ ili šta već), devojka sanja prilike kako preskaču zidove i u talasima navaljuju da pljačkaju kuće, dvorišta i šupe, što oslikava paranoju brazilske srednje klase, naizgled upoznate sa problemom siromaštva, ali opsednute sopstvenom sigurnošću i nesposobne da išta učine. Otuda i labava podela filma u tri celine („Pas čuvar“, „Zaštitari“ i „Telohranitelji“), koje pomalo tretiraju događaje u filmu, a više gradiraju paranoju i opsesiju sigurnošću.
Interpersonalna dinamika likova je realna i znalački urađena. Ulica je puna sitnih sukoba, šlihtanja, dogovora, pregovora, govnarenja i jajarenja. Nešto od te dinamike je inspirisano čisto ličnim odnosima (bratske i sestrinske svađe), nešto ima klasnu podlogu. Sjajan detalj je stara kućna pomoćnica koja odlazi u penziju, koja je topla i familijarna do svog poslodavca, koju zamenjuje njena kćer koja gaji potpuno drugačiji sentiment, tihu, unutarnju pobunu. Izgleda da mladim siromasima više nisu dovolnje mrvice sa stolova bogataša.
Scena za antologiju je sastanak kućnog saveta gde raspravljaju o tome da li da otpuste portira koji je ionako pred penzijom i koji spava na radnom mestu. Kapitalni dokazi protiv njega su snimci sa mobilnog telefona i žalba jedne stanarke da njeni časopisi dolaze otpakovani, što valjda znači da se portir „grebe“ i čita tuđe časopise. Jedini koji ga brani, što iz čovečnosti, što iz pragmatizma, odlazi sa sastanka ranije da bi se našao sa devojkom. Ni njemu, izgleda, nije baš mnogo stalo do portira. Antologijska sekvenca je i ona u kojoj pomenuti mladi čovek i devojka odlaze na vikend na selo, na bivšu plantažu i kreću se po propalom, devastiranom kraju. Ipak, nagrada za najgenijalniji momenat odlazi celokupnoj tonskoj shemi, po kojoj je film i dobio ime. U svakom trenutku se čuje poneki zvuk iz okruženja, što ovaj film čini neverovatno živahnim i originalnim.


Daleko od toga da je Neighborig Sounds savršen film, snažnija narativna podloga bi film učinila interesantnijim generalnoj publici i efikasnije prenela poruku. Ovako, film je za nijansu previše artsy, što ne pomaže činjenici da je tema filma specifična. Ali opet, ovo je jako dobar film, posebno važan u brazilskom kontekstu, ali nije nerazumljiv strancima poput mene. Preporuke, naravno...