Mud

2012.

scenario i režija: Jeff Nichols

uloge: Matthew McConaughey, Tye Sheridan, Jacob Lofland, Reese Witherspoon, Sam Shepard, Roy McKinnon, Sarah Paulson, Michael Shannon

Matthew McConaughey nije glumac širokog spektra, ili barem nije više. Ali u svojoj specifičnoj ulozi južnjaka najrazličitijih mogućih profila je skoro bez konkurencije. U nekoliko prethodnih kritika bavili smo se „južnjaštvom“ McConaugheya i „coming to age“ filmovima. Red je da napravim sintezu ta dva pojma, a Mud je pravi film za to, u pitanju je kriminalistička drama o odrastanju smeštena na američki jug. Autor Jeff Nichols referira i na svoje odrastanje, ali i na neke od temelja američke kulture.

Počnimo od Nicholsa, jednog od obećavajućih autora na američkoj filmskoj sceni. Njegov prvenac Shotgun Stories (2007) je jedan od boljih južnjačkih indie trilera sa dramskom i socijalnom podlogom koji je Nicholsa ispostavio kao mladog i obećavajućeg kompletnog filmskog autora. Sa sledećim filmom je dospeo u fokus kritičke javnosti. U pitanju je nadrealna krimi-drama Take Shelter (2011), zanimljiv film o psihološkom slomu jednog „doomsday preppera“. Mud je njegov treći film, smešten kompletno u okolinu u kojoj se Nichols najbolje oseća, ujedno i prvi podržan od art odeljenja većih hollywoodskih studija. Estetika filma jeste indie, film je nedvosmisleno autorski, ali vidi se sigurnost i sređenost više produkcije.

Njegova teritorija je kombinacija uticaja estetike 90-ih (Nichols je rođen 1978. godine i 90-te su godine u kojima se formirao njegov stil) i južnjačke zabiti. Mud po atmosferi malo podseća na Winter's Bone, smešten je u principu u milje južnjačke ekstremne sirotinje, i iako je nominalno postavljen u sadašnje vreme, silni retro elementi imaju veoma precizno dramaturško opravdanje.

Reč-dve o radnji... Klinac Ellis (Sheridan) odrasta na splavu na reci sa roditeljima koji su pred razvodom (McKinnon i Paulson). Slobodno vreme provodi sa najboljim drugarom po imenu Neckbone (Lofland), koji živi sa rođakom Galenom (Shannon), lovcem na bisere. Klinci imaju običaj da uzmu čamac i odvezu se na nenaseljenu adu i čačkaju po jednom napuštenom brodu. Jednog dana, tamo će zateći skitnicu po imenu Mud (McConaughey), koji će ih očarati detinjastim i sujevernim pričama. Ellis želi da mu pomogne da se ponovo nađe sa devojkom svojih snova Juniper (Witherspoon), delom zato što on istovremeno proživljava i razvod roditelja i svoje prvo romantično iskustvo sa dve godine starijom curom. Neckbone je manje romantik, a više pametnjaković i želi neku opipljivu korist od Muda. Klinci će bazično postati Mudov kontakt sa spoljnim svetom, nabavljati mu delove da popravi stari napušteni brod, prenositi poruke do Juniper, koja se skriva u obližnjem motelu i obaveštavati ga o policijskoj poteri. Mud je na begu pred zakonom, jer je ubio Juniperinog nasilnog ljubavnika, sina-naslednika jedne nasilne bogataške familije u Teksasu, i policajci su mu manji problem. Veći problem su jako bogati otac i brat od ubijenog, armija lovaca na ucene i korumpirani policajci koji će pre obavestiti lovce nego sami uhapsiti nesrećnog Muda. Jedini čovek koji može da mu pomogne, samo kad bi hteo, je njegov poočim Tom Blackenship (Shepard), ćutljivi Ellisov sused sa mnoštvom tajni...

Nichols zaista polako plete svoju priču. Usporeni ritam kod drama i trilera doprinosi južnjačkoj, vrućoj i lenjoj atmosferi, ali preciznoj i detaljnoj karakterizaciji likova. I tu leži jedna od najvećih prednosti Nicholsovog filma: likovi su detaljni, a i dalje prepoznatljivo lokalni, nikako skicirani. Loša strana može biti box office, ali Mud nije film za široke mase, nabijen specijalnim efektima i reklamama. Mud je film za filmofile, za publiku koja zna da ceni mentalni napor.

Mud nije naročito originalan film, sve njegove elemente smo već videli, ali to je skoro nebitno. Znamo kako će se radnja odvijati, šta će se desiti sledeće i kakve će reakcije imati likovi. Suština je da je sve smisleno i logično složeno u jedno celovito delo. Nichols će nas, pored celovite i slojevite filmske priče na tragu klasika američke literature, poput Twainovih Toma Sawyera i Hucklberry Finna, nagraditi sjajnom akustičnom country muzikom koja se uklapa u okruženje i sa obiljem predivnih kadrova rečnog života u Herzogovom stilu.

Glumci su posebna priča. Nicholsov stalni saradnik Michael Shannon odlično koristi svoju malu ulogu. Lofland je simpatičan kao mudrijaš Neckbone, iako je njegov lik relativno skrajnut u radnji filma i služi da izmami osmeh nekom blesavom dosetkom. Roy McKinnan i Sarah Paulson su uverljivi kao par slomljen teškim životom na rubu razvoda. Čak i inače limitirana Reese Witherspoon odlično igra južnjačku lepoticu iz nižih socijalnih slojeva. Tye Sheridan se čini kao glumac budućnosti, svoju debitatntsku ulogu je imao kod art velemajstora Terrenca Malicka, i nastavlja da se pojavljuje u relevantnim filmovima relevantnih autora, dobivajući sve veće i značajnije uloge i sa tim se odlično nosi. Mud je možda njegova trajna referenca za hollywoodsku karijeru.

Posebna priča je McConaughey u naslovnoj ulozi koja mu omogućava da pokaže svoje talente. On zrači opuštenošću, iskrenošću i prostodušnošću svog lika i sjajno vodi svoje mlade partnere kroz nimalo jednostavne glumačke zadatke. Moguće je da mu uloge nisu varijabilne kao sredinom 90-ih, kada je bio velika nada Hollywooda, ali nisu ni epizodne uloge u različitim filmovima, gde su njegovi likovi nerazvijeni zbog prostog nedostatka vremena na ekranu. McConaughey se možda drži svoje „zone ugodnosti“ (uloga južnjaka), ali to radi na najbolji mogući način, dajući svojim likovima obilje ličnog pečata. Uostalom, nije sve u versatilnosti. Kad smo kod versatilnosti, nju u ovom filmu demonstrira stari majstor filma i teatra, Sam Shepard. Već je dokazao da može odigrati različite uloge sa temeljitošću i predanošću kakva se retko sreće. U ovom filmu, Shepard briljira kao ćutljivi i tajnoviti Blackenship, sa sve tipičnom frizurom vojnog penzionera i jednakim takvim nastupom.

Mud je toliko dobar film da ga ne može pokvariti ni predvidljivost, ni brojni sporedni tokovi radnje ni poneki filmski kliše. Ne kvari ga čak ni hollywoodski završetak, jer ovakav film o klincima (a što ne bi bio i za klince), traži takav kraj. Ovo je, iako nezvanična i modernizovana, prava i najbolja ekranizacija „twainovskih“ motiva, pravi film za gledanje i uživanje.