13.9.13

Blancanieves


godina: 2012.
scenario i režija: Pablo Berger
uloge: Macarena Garcia, Maribel Verdu, Daniel Gimenez Cacho, Emilio Gavira

Blancanieves, iliti Snežana, Snjeguljica ili kako god je jedna zanimljiva, postmoderna, a opet upadljivo retro varijacija na temu klasične bajke. Klasični elementi su tu: zla maćeha, bespomoćna devojka i patuljci, a priča je obogaćena još i toreadorima i koridom, i smeštena u Španiju pre građanskog rata. Film je crno-beli i potpuno nemi, što je poseban artistički trend, ali ovde nije samo to u pitanju. Drugi filmovi snimljeni u tom maniru su najčešće potpuna posveta pionirskim danima filma, recimo The Artist, ili makar koriste takav format da bi oslikali period prelaza XIX u XX vek, a film se pojavljuje kao pronalazak tog doba, nova atrakcija, zabava, umetnost, kao na primer Of Freaks and Men. Kod Blancanieves toga nema, ovaj film se ni najmanje ne bavi filmom kao fenomenom, već priča poznatu priču u pomalo čudnom okruženju na jedan novi način. Da li sam pomenuo da je Blancanieves totalno gothic?
Film je izdeljen na nekoliko segmenata. Predratna Španija i fenomen koride se provleči kroz ceo film, ali najprisutniji je na samom početku. Film počinje sa nesretnom sudbinom Antonia Villalte (Gimenez Cacho), slavnog toreadora zaljubljenog u sliku svoje slave. U odsudnom trenutku, on se smrzne u areni, doživi nesreću i ostane paralizovan, a povrh toga njegova žena umire na porođaju i ostavlja iza sebe sirotu kćer Carmen (prvo Sofia Oria, kasnije Macarena Garcia). Antonio se nakon toga oženi svojom negovateljicom Encarnom (Verdu), a Carmen živi sa bakom. Kada Carmen dođe da živi sa ocem i maćehom, potonja je već preuzela glavnu reč u kući, Antonia drži zatvorenog u jednom krilu, a Carmen u štali. Otac ipak nauči Carmen toreadorskom zanatu pre nego što umre. Nakon Encarninog pokušaja da je ubije, Carmen gubi pamćenje, a pronalaze je patuljci – toreadori i ona postaje nova senzacija te male, šaljive cirkuske koride...
Treba obratiti pažnju na veoma lepo ukomponovane „period piece“ detalje, kao što su gramofoni, fotografije, automobili, na pozadinsku muziku koja se smenjuje po načelima simfonijskih stavaka, ako je u jednom činu muzika življa, u drugom će biti mirnijeg tempa. Ne treba se usredotočiti samo na glavne likove, dosta toga se dešava i na rubu priče, i naravno, ne treba očekivati „disneyevski“ rasplet ove moderne bajke.

Blancanieves je festivalski hit na evropskim, ali i američkim festivalima, nagrađen je u Palm Springsu i San Sebastianu, dobitnik je Gaudijevih i Goyinih nagrada, i nedavno prikazan na Festivalu Mediteranskog Filma u Splitu. Nadajmo se kakvoj – takvoj redovnoj distribuciji filma koji zaista nudi novu inkarnaciju klasične priče, i to veoma zanimljivu.